SUKOB TRAMPA I DUBOKE DRŽAVE: Unutrašnja dinamika i globalne implikacije za Istočnu Evropu i Balkan

Upravo u tom okviru javlja se pojam „duboke države” koji je u zapadnim demokratijama poprimio status paradigme za razumevanje otpora birokratskog aparata prema harizmatičnim liderima. U američkom kontekstu, naročito tokom i nakon predsedničkog mandata Donalda Trampa, koncept duboke države postaje ne samo teorijski instrument unutrašnje kritike, već i praktična politička etiketa kojom se objašnjavaju institucionalne opstrukcije, pravne inicijative i medijske kampanje usmerene protiv predsedničke vlasti.

Godina 2025.  predstavlja prekretnicu u sukobu između Trampa i duboke države, pri čemu ovaj proces eskalira u borbi između tradicionalizma i nacionalizma s jedne strane i iinstitucionalnog globalizma s druge strane. Taj sukob, međutim, nije moguće razumeti isključivo kroz dihotomiju dobro – loše ili demokratski – antidemokratski. On zahteva kompleksnu analizu jer oba pola u tom sporu nose i konstruktivne i destruktivne potencijale. Dok u liberalnim medijima politički etiketiran kao populistički impuls teži da ponovo osnaži suverenitet i direktnu političku odgovornost, institucionalni aparat insistira na stabilnosti, predvidljivosti i kontinuitetu koji su ključni za funkcionisanje složenih država i globalnih saveza.

Neophodno je prvo razmotriti duboku državu kao „administrativni kartel”  –  izraz koji upotrebljava Džejms B. Stjuart kako bi opisao samoreprodukujuću prirodu birokratskih struktura koje prvenstveno štite sopstvenu reprodukciju i unutrašnje interese. Paralelno, mora se uzeti u obzir i koncept „fantomske republike” koji iznose Berns i Mana, a koji ukazuje da duboka država nije nužno zlokobna zavera, već pre izraz institucionalne inercije i nespremnosti na nagle i radikalne reforme. U tom smislu, duboka država može biti viđena kao dvostruka struktura: kao garant stručnosti i dugoročnih strategija, ali i kao izvor sistemske opstrukcije kada se suoči sa predsednikom koji zagovara „disruptivne” politike.

Donald Tramp se u ovom kontekstu pojavljuje kao simbol novog izazova za duboku državu. Njegova retorika, usmerena protiv „korumpiranih elita” i „beskorisnih birokrata”, u svojoj osnovi izražava duboko nepoverenje u institucionalnu strukturu koju većina građana ne vidi, ali čije odluke oseća u svakodnevnom životu. U Trampovoj političkoj filosofiji, duboka država je personifikacija svih onih anonimnih centara moći koji se suprotstavljaju „volji naroda” artikulisanoj kroz izbore. U tome se krije paradoks: Tramp kao predsednik nije izvan sistema, već je deo sistema, a njegova borba protiv duboke države ujedno je i borba protiv sopstvenih institucija koje je ustavni poredak Sjedinjenih Država predvideo kao protivtežu.

Teorijska razmatranja duboke države moraju takođe biti smeštena u širi istorijski i komparativni kontekst. Pojam potiče iz turskog izraza derin devlet, koji se odnosio na vojno-obaveštajne krugove u Turskoj 20. veka, poznate po političkim atentatima i intervencijama u civilnu vlast. Prenesen u zapadni svet, naročito nakon hladnog rata, ovaj koncept poprima širu konotaciju, označavajući svaki oblik institucionalne autonomije koji se otima direktnoj političkoj kontroli. Upravo u tom prenosu pojma krije se i njegova problematičnost: od konkretnih vojnih struktura koje deluju paralelno sa državom, on postaje simbolički konstrukt koji može označavati bilo šta – od federalne birokratije do transnacionalnih korporacija.

Ono što je nesumnjivo jeste da duboka država u američkom kontekstu ima i pozitivne i negativne dimenzije. Pozitivno, ona obezbeđuje dugoročne strategije i sprečava nagle i ishitrene poteze koji bi mogli da ugroze nacionalnu bezbednost ili globalne alijanse. Negativno, ona može da se pretvori u samostalan politički akter koji, kroz pravosudne postupke, medijske kampanje ili „curenja informacija”, aktivno radi protiv izabrane vlasti, čime u suštini ugrožava princip narodne suverenosti. Ovaj dvostruki karakter duboke države čini je podjednako izazovom i za naučnike i za praktične političare.

Istorijski kontekst i evolucija koncepta duboke države

Istorijsko sagledavanje koncepta duboke države zahteva vraćanje na njegove izvore, ali i na paralelne primere u različitim političkim sistemima. Sam termin derin devlet pojavljuje se u Turskoj krajem dvadesetog veka, u kontekstu vojno-obaveštajnih struktura koje su, iako formalno podređene državi, u praksi delovale kao samostalan akter. Turska vojska, u savezu sa delovima policije i tajnih službi, predstavljala je čuvar kemalističke tradicije i sekularnog poretka, pa je u više navrata intervenisala u civilni politički život, svrgavajući vlade ili usmeravajući javne politike u željenom pravcu. Upravo je taj oblik paralelnog delovanja ostavio dubok trag u političkoj kulturi i postao polazna tačka za šire razumevanje fenomena duboke države.

Međutim, koncept se ne zadržava u turskim okvirima. Sa krajem hladnog rata i sve većom pažnjom usmerenom na odnose između izvršne vlasti i obaveštajnih struktura u zapadnim demokratijama, pojam duboke države dobija novu, simboličku dimenziju. U Sjedinjenim Državama on postaje popularna metafora kojom se označavaju dugovečne institucije poput CIA, FBI ili Državnog departmana koje poseduju značajan stepen autonomije u odnosu na svakodnevne političke promene. Dok se u Turskoj duboka država vezivala za paravojne strukture, u Americi je taj pojam sve više poistovećivan sa administrativnim kontinuitetom koji često deluje u raskoraku sa političkim obećanjima predsednika.

Paralele se mogu povući i sa drugim sistemima. U Velikoj Britaniji dug vek postojanja Službe za bezbednost (MI5) i Tajne obaveštajne službe (MI6) stvarao je utisak da postoji poseban aparat koji se ne menja sa promenama u parlamentu ili vladi. Iako je formalno pod nadzorom, ovaj aparat je bio u mogućnosti da razvija sopstvene prioritete, od kolonijalnih operacija do antikomunističke borbe. U Rusiji, pak, fenomen „silovika”  ili „silovik” – ljudi iz bezbednosnih struktura koji dominiraju političkim i ekonomskim tokovima – predstavlja radikalni primer duboke države koja postaje sama država, poništavajući granicu između institucija i vlasti.

U američkom kontekstu, istorijski momenti koji su ojačali verovanje u duboku državu uključuju aferu Votergejt, koja je pokazala sposobnost FBI i sudstva da deluju protiv predsednika, zatim aferu Iran-Kontra osamdesetih godina, kada je kompleks tajnih operacija obaveštajnih službi bio vođen izvan kontrole Kongresa, kao i kontroverze oko obaveštajnih podataka koji su poslužili kao opravdanje za intervenciju u Iraku 2003. godine. Svaki od ovih primera ukazuje na snagu institucionalnih aktera koji nisu u potpunosti podređeni izabranim vlastima i čije odluke mogu značajno uticati na nacionalnu politiku.

Istovremeno, unutar političke teorije razvijale su se dve paradigme razumevanja duboke države. Prva je kritička, po kojoj duboka država predstavlja prepreku demokratskoj transparentnosti i izraz „neoimperijalne” strukture koja deluje u interesu globalnih elita. Druga je apologetska, po kojoj taj aparat služi kao garant stabilnosti i kao „čuvar racionalnosti” u odnosu na emocionalne i često kratkoročne impulse izborne politike. U tom smislu, duboka država je istovremeno viđena kao opasnost za demokratiju i kao njen zaštitnik.

Donald Tramp ulazi u američki politički prostor upravo u trenutku kada su ove dve paradigme bile u punom sukobu. Sa jedne strane, njegovi protivnici unutar medija i akademske zajednice videli su ga kao pretnju institucionalnom poretku i optuživali su ga da nastoji da potčini nezavisne agencije svojoj harizmatskoj volji. Sa druge strane, njegovi simpatizeri su upravo u institucionalnim otporima prepoznavali dokaz postojanja duboke države koja radi protiv naroda. Afere poput „Rusijagejta” i dvostrukog procesa impičmenta dodatno su podgrevale uverenje da se radi o borbi između izabranog predsednika i nevidljivog administrativnog kartela.

U evoluciji koncepta duboke države vidi se, dakle, transformacija od konkretnih paravojnih struktura u autoritarnim sistemima do simboličkog markera u demokratskim društvima. Ta transformacija čini sam pojam neuhvatljivim i otvorenim za ideološke interpretacije. Upravo zato se u akademskim krugovima vodi polemika: da li duboka država zaista postoji kao konkretan akter ili je reč o metafori kojom se opisuje otpor svakog velikog i inertnog sistema prema radikalnim promenama. U oba slučaja, fenomen ostaje realnost političkog života, bilo kao stvarna struktura, bilo kao doživljaj građana da postoji neko „drugo” upravljanje državom izvan dometa izborne politike.

Kulminacija 2025: Trampove reforme i unutrašnje implikacije

Godina 2025. predstavlja svojevrsni vrhunac u dinamici sukoba između Donalda Trampa i duboke države jer u njoj dobijaju institucionalni oblik dugo najavljivane reforme kojima se težilo još od njegovog prvog predsedničkog mandata. Umesto retoričkog nadmetanja i pojedinačnih konflikata, ovaj period donosi sistematske poteze koji se direktno tiču ključnih federalnih institucija, posebno obaveštajnih i bezbednosnih agencija. U tom smislu, sukob više nije pitanje političkog narativa ili medijske simbolike, već ulazi u fazu dubokih intervencija u administrativnu strukturu same države.

Najupečatljiviji primer jeste izvršna naredba kojom se pokreće sveobuhvatna „reforma obaveštajne zajednice”. Ovaj akt obuhvata čitav niz mera: od kadrovskih smena i redukcije radnih mesta, preko promene prioriteta u obaveštajnim operacijama, do preraspodele finansijskih resursa. Namera je jasna – izvršna vlast nastoji da povrati kontrolu nad strukturama koje su tokom prethodnih decenija stekle visok stepen autonomije. Dok jedni to tumače kao legitiman pokušaj debirokratizacije i borbu protiv politizacije obaveštajnih službi, drugi upozoravaju da je reč o opasnoj centralizaciji vlasti koja može dovesti do manipulacije bezbednosnim informacijama u funkciji dnevne politike.

Posebno je značajno smanjenje broja zaposlenih u CIA i FBI. Izveštaji ukazuju na hiljade radnih mesta koja su ukinuta ili preusmerena ka drugim prioritetima. Tako je, na primer, delovanje usmereno ka borbi protiv terorizma i kontrole unutrašnjih radikalizovanih grupa ustupilo mesto akcentu na suparništvo sa Kinom i geopolitičko rivalstvo. Ova promena prioriteta otkriva širi kontekst: Trampova administracija nije zainteresovana za kontinuitet bezbednosnih strategija koje su kreirane tokom prethodnih decenija, već pokušava da oblikuje novi, prelazni model nacionalne bezbednosti.

FBI, kao institucija koja je u više navrata ulazio u sukob sa Trampom,  još u vreme istraga o „Rusijagejtu”, postaje centralna meta kadrovskih čistki. Masovna otpuštanja i promene u rukovodstvu tumače se kao direktan odgovor na optužbe za politizaciju i navodno pristrasno delovanje u korist prethodnih administracija. Istovremeno, formiranje paralelnih bezbednosnih struktura, bliskih izvršnoj vlasti i potencijalno organizovanih po modelu privatnih kompanija poput Blackwater-a, izaziva duboku zabrinutost u akademskim i medijskim krugovima. Stvaranje takvih struktura dovodi u pitanje transparentnost i ustavnu odgovornost  jer se moć prenosi na aktere koji formalno nisu podložni istim mehanizmima kontrole kao federalne agencije.

Ključni okvir za ove reforme čini dokument poznat kao Project 2025, koji je pripremio Heritage Foundation. Ovaj program, od preko 900 stranica, detaljno opisuje viziju „imperijalnog predsedništva”. On predviđa smanjenje uticaja nezavisnih agencija, jačanje diskrecionih ovlašćenja predsednika i zamenu desetina hiljada zaposlenih lojalnim kadrovima. Iz perspektive kritičara, reč je o institucionalnom „zemljotresu” koji podriva sistem provera i ravnoteža na kojem počiva američka demokratija. Međutim, simpatizeri ovog projekta ističu da on predstavlja nužan odgovor na decenijsku akumulaciju birokratske inercije koja je stvorila klasu nepomičnih službenika odvojenih od naroda i njegove volje.

Ovakve reforme imaju i kulturnu dimenziju. Borba protiv takozvane „vouk” agende, odnosno politika usmerenih ka diverzitetu, jednakosti i inkluziji (DEI), zauzima značajno mesto u javnim nastupima predsednika i njegovih saradnika. Ukidanje programa koji promovišu ove vrednosti u obrazovnim i javnim institucijama predstavlja deo šireg projekta preoblikovanja kulturne matrice Sjedinjenih Država. Time se unutrašnji sukob sa dubokom državom proširuje na polje kulturnog rata, gde se umesto bezbednosnih pitanja vodi borba za vrednosnu hegemoniju.

Ono što je posebno zanimljivo jeste da ovaj unutrašnji sukob nije izolovan od globalne dinamike. U momentu kada Trampova administracija smanjuje unutrašnji aparat i centralizuje moć, istovremeno se smanjuje američka spremnost na dugoročne intervencije u inostranstvu. Kritičari upozoravaju da bi ovakva strategija mogla dovesti do slabljenja globalnih saveza i porasta nestabilnosti u regionima koji zavise od američke podrške. Pristalice pak tvrde da se time oslobađaju resursi za direktno ekonomsko i bezbednosno nadmetanje sa Kinom, što je u skladu sa prioritetima nacionalnog interesa.

Kada se analiziraju unutrašnje implikacije, vidljiva je duboka ambivalencija. Sa jedne strane, reforme mogu da donesu oslobađanje od preterane birokratske kontrole i obnovu izvršne energije, što je važno za funkcionalnost države. Sa druge, ubrzana i radikalna primena takvih mera može da dovede do institucionalne erozije i koncentracije vlasti koja preti da poremeti ravnotežu američkog ustavnog sistema. Ova dvostruka perspektiva pokazuje da se sukob Trampa i duboke države mora razumeti ne samo kao borba ličnosti i aparata, već kao širi test izdržljivosti demokratskih institucija u uslovima snažnih novih političkih izazova.

Globalne implikacije: Istočna Evropa i Balkan

Sukob između Donalda Trampa i duboke države, iako prevashodno unutrašnji američki fenomen, ima jasne globalne posledice koje su posebno vidljive u Istočnoj Evropi i na Balkanu. Istorijski posmatrano, svaka promena u američkoj spoljnopolitičkoj doktrini odražava se na ove regione jer oni predstavljaju tačku sudara između evroatlantskih integracija i ruskog i uopšte istočnog azijskog uticaja, a u novije vreme i kineskog prodora kroz inicijative poput „Pojasa i puta”. Trampova vizija America First u svojoj drugoj predsedničkoj iteraciji dobija konkretan sadržaj u vidu smanjenja angažmana u NATO savezu, preusmeravanja bezbednosnih resursa sa Evrope na Indo-Pacifik, kao i insistiranja na novom pristupu diplomatiji.

Za Istočnu Evropu ovo ima dvostruki efekat. Sa jedne strane, države poput Poljske, Litvanije i Rumunije ostaju duboko vezane za američku vojnu i ekonomsku podršku, ali istovremeno izražavaju rastuću zabrinutost da bi Vašington mogao u ključnom trenutku da preispita svoju posvećenost regionu. Smanjenje američkog fokusa na ukrajinsku krizu, koja je u 2025. godini i dalje centralno bezbednosno pitanje Evrope, otvara prostor za jačanje autonomnih inicijativa Evropske unije. Međutim, EU se suočava sa sopstvenim unutrašnjim problemima – od energetske zavisnosti do političke fragmentacije – što u praksi znači da je američka podrška i dalje nezamenjiva.

Balkan u tom kontekstu ostaje region u kojem se globalni procesi prelamaju na lokalnom nivou. Trampova administracija, opterećena unutrašnjim reformama i sukobom sa dubokom državom, ima manje kapaciteta da vodi aktivnu i dugoročnu politiku prema regionu. To dovodi do pojave bezbednosnog vakuuma, koji neki drugi akteri nastoje da popune. Taj proces znači da će region sve više biti predmet konkurencije velikih sila, ali sa manjom direktnom koordinacijom i kontrolom Vašingtona.

Konkretno, pitanje Kosova i Metohije dobija novu dinamiku. Trampova administracija, oslanjajući se na novi model, spremna je da koristi kosovsko pitanje kao instrument za unutrašnje i međunarodne pregovore, pri čemu se potencijalno pažnja više usmerava ka Beogradu. Takav pristup može oslabiti poziciju Prištine i otežati proces evropskih integracija jer EU nema dovoljnu snagu da sama preuzme ulogu medijatora bez podrške SAD. U Bosni i Hercegovini, pak, svaki signal o slabljenju američkog interesa ohrabruje težnje za većom autonomijom entiteta i produbljuje institucionalne krize.

Ekonomske posledice takođe su značajne. Uvođenje američkih tarifa na uvoz iz EU indirektno pogađa zemlje Balkana koje preko evropskog tržišta plasiraju većinu svojih proizvoda. Iako region nije direktno ciljan, pad evropske tražnje reflektuje se na lokalne ekonomije kroz smanjenje izvoza i usporavanje rasta. Osim toga, redukcija američke razvojne pomoći, ostavlja prazninu koju Evropska unija nema dovoljno kapaciteta da u potpunosti popuni. Ovo povećava rizik od socijalnih tenzija i političke nestabilnosti.

Migracije ostaju jedan od najosetljivijih problema. Balkanska ruta, kao glavni kanal za migrante sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike, nastavlja da opterećuje region. Smanjenje američke podrške u upravljanju migracionim tokovima može pogoršati situaciju, a EU, koja već ima teškoće u koordinaciji sopstvenih politika, teško da će obezbediti efikasnu zamenu. Ovim se stvaraju uslovi za porast antievropskog i antimigrantskog narativa, što može dodatno radikalizovati političke scene u državama regiona.

Sve ove posledice pokazuju da je sukob Trampa i duboke države mnogo više od unutrašnjeg američkog pitanja. On utiče na kredibilitet SAD kao globalnog aktera, što se direktno odražava na stabilnost regiona poput Balkana, koji nemaju kapacitet da samostalno održavaju ravnotežu između različitih spoljnih uticaja. Upravo u tome leži paradoks: što je Amerika više zaokupljena sopstvenim institucionalnim konfliktima, to su manji njeni resursi za globalnu projekciju moći, a time i za obezbeđivanje stabilnosti u zonama koje zavise od njenog prisustva.

Demokratija, institucije i budućnost regiona

Sukob između Donalda Trampa i duboke države, sagledan kroz prizmu teorijskih okvira, istorijskog razvoja i savremenih implikacija, pokazuje se kao jedan od najsloženijih fenomena u savremenoj politici. On nije samo rezultat harizme jednog lidera ili inercije jednog aparata, već pre svega odraz dubokih strukturnih napetosti između dva koncepta vlasti. S jedne strane stoji težnja ka jačanju izvršne moći i neposrednom izražavanju narodne volje kroz izbor predsednika. Sa druge, postoji potreba za institucionalnim kontinuitetom, proverama i ravnotežama koje sprečavaju nagle i potencijalno destabilizujuće promene.

Ovaj dualizam, u osnovi, predstavlja test izdržljivosti liberalne demokratije. Ako izvršna vlast uspe da u potpunosti potčini nezavisne institucije, rizik je mogućnost klizanja ka autoritarizmu. Ako institucije pak steknu previše autonomije i postanu otporne na svaku vrstu reforme, javlja se opasnost od stagnacije i udaljavanja države od naroda, što je zapravo i dovelo Trampa na vlast. Demokratski poredak zahteva krhku ravnotežu između ova dva pola i upravo u tome leži izazov koji se u američkom slučaju projektuje i na globalnu scenu.

Za Istočnu Evropu i Balkan posledice ovog sukoba daleko su vidljivije nego što se na prvi pogled čini. Slabljenje američkog angažmana, izazvano unutrašnjim političkim previranjima, dovodi do porasta geopolitičkog vakuuma koji drugi akteri nastoje da popune. Ovaj proces može rezultirati novim linijama podela, političkom radikalizacijom i ekonomskom nesigurnošću. Ipak, postoji i pozitivna strana ovog procesa. Upravo zato što se Sjedinjene Države sve više povlače iz pozicije apsolutnog hegemona, javlja se prostor za nove oblike regionalne saradnje i za veću odgovornost lokalnih političkih elita. Balkan može iz ove situacije izaći kao subjekt, a ne kao objekt globalne politike, ukoliko uspe da razvije sopstvene mehanizme saradnje, institucionalne stabilnosti i ekonomske koordinacije. Međutim, to zahteva zrelost koja do sada nije uvek bila prisutna.

Sukob Trampa i duboke države nije samo politička borba unutar jedne zemlje. On je lakmus papir za budućnost liberalne demokratije uopšte i za sposobnost institucija da izdrže nove političke izazove bez urušavanja ustavnog poretka. Istovremeno, on je podsetnik da globalni sistem zavisi od stabilnosti najvećih sila: slaba i unutrašnje podeljena Amerika ostavlja prostor za nestabilnost u regionima koji se oslanjaju na njeno vođstvo. Balkan, kao prostor večitih prelamanja između Istoka i Zapada, u tom kontekstu postaje ogledalo globalnih kriza i pokazatelj koliko lokalna stabilnost zavisi od širih geopolitičkih odnosa.

Buduća istraživanja i praksa moraće da prate ne samo ishod Trampovih reformi, već i dugoročnu transformaciju američkih institucija. Da li će se duboka država adaptirati i prihvatiti deo novog političkog izazova, ili će izvršna vlast nastaviti da traži sve veću kontrolu – to pitanje ostaje otvoreno. Od tog odgovora ne zavisi samo budućnost Sjedinjenih Država, već i stabilnost Balkana i Istočne Evrope, čija je sudbina uvek u tesnoj sprezi sa globalnim političkim tokovima.
 

Željko Injac, novinar