СУКОБ ТРАМПА И ДУБОКЕ ДРЖАВЕ: Унутрашња динамика и глобалне импликације за Источну Европу и Балкан

Управо у том оквиру јавља се појам „дубоке државе” који је у западним демократијама попримио статус парадигме за разумевање отпора бирократског апарата према харизматичним лидерима. У америчком контексту, нарочито током и након председничког мандата Доналда Трампа, концепт дубоке државе постаје не само теоријски инструмент унутрашње критике, већ и практична политичка етикета којом се објашњавају институционалне опструкције, правне иницијативе и медијске кампање усмерене против председничке власти.

Година 2025.  представља прекретницу у сукобу између Трампа и дубоке државе, при чему овај процес ескалира у борби између традиционализма и национализма с једне стране и иинституционалног глобализма с друге стране. Тај сукоб, међутим, није могуће разумети искључиво кроз дихотомију добро – лоше или демократски – антидемократски. Он захтева комплексну анализу јер оба пола у том спору носе и конструктивне и деструктивне потенцијале. Док у либералним медијима политички етикетиран као популистички импулс тежи да поново оснажи суверенитет и директну политичку одговорност, институционални апарат инсистира на стабилности, предвидљивости и континуитету који су кључни за функционисање сложених држава и глобалних савеза.

Неопходно је прво размотрити дубоку државу као „административни картел”  –  израз који употребљава Џејмс Б. Стјуарт како би описао саморепродукујућу природу бирократских структура које првенствено штите сопствену репродукцију и унутрашње интересе. Паралелно, мора се узети у обзир и концепт „фантомске републике” који износе Бернс и Мана, а који указује да дубока држава није нужно злокобна завера, већ пре израз институционалне инерције и неспремности на нагле и радикалне реформе. У том смислу, дубока држава може бити виђена као двострука структура: као гарант стручности и дугорочних стратегија, али и као извор системске опструкције када се суочи са председником који заговара „дисруптивне” политике.

Доналд Трамп се у овом контексту појављује као симбол новог изазова за дубоку државу. Његова реторика, усмерена против „корумпираних елита” и „бескорисних бирократа”, у својој основи изражава дубоко неповерење у институционалну структуру коју већина грађана не види, али чије одлуке осећа у свакодневном животу. У Трамповој политичкој философији, дубока држава је персонификација свих оних анонимних центара моћи који се супротстављају „вољи народа” артикулисаној кроз изборе. У томе се крије парадокс: Трамп као председник није изван система, већ је део система, а његова борба против дубоке државе уједно је и борба против сопствених институција које је уставни поредак Сједињених Држава предвидео као противтежу.

Теоријска разматрања дубоке државе морају такође бити смештена у шири историјски и компаративни контекст. Појам потиче из турског израза derin devlet, који се односио на војно-обавештајне кругове у Турској 20. века, познате по политичким атентатима и интервенцијама у цивилну власт. Пренесен у западни свет, нарочито након хладног рата, овај концепт поприма ширу конотацију, означавајући сваки облик институционалне аутономије који се отима директној политичкој контроли. Управо у том преносу појма крије се и његова проблематичност: од конкретних војних структура које делују паралелно са државом, он постаје симболички конструкт који може означавати било шта – од федералне бирократије до транснационалних корпорација.

Оно што је несумњиво јесте да дубока држава у америчком контексту има и позитивне и негативне димензије. Позитивно, она обезбеђује дугорочне стратегије и спречава нагле и исхитрене потезе који би могли да угрозе националну безбедност или глобалне алијансе. Негативно, она може да се претвори у самосталан политички актер који, кроз правосудне поступке, медијске кампање или „цурења информација”, активно ради против изабране власти, чиме у суштини угрожава принцип народне суверености. Овај двоструки карактер дубоке државе чини је подједнако изазовом и за научнике и за практичне политичаре.

Историјски контекст и еволуција концепта дубоке државе

Историјско сагледавање концепта дубоке државе захтева враћање на његове изворе, али и на паралелне примере у различитим политичким системима. Сам термин derin devlet појављује се у Турској крајем двадесетог века, у контексту војно-обавештајних структура које су, иако формално подређене држави, у пракси деловале као самосталан актер. Турска војска, у савезу са деловима полиције и тајних служби, представљала је чувар кемалистичке традиције и секуларног поретка, па је у више наврата интервенисала у цивилни политички живот, свргавајући владе или усмеравајући јавне политике у жељеном правцу. Управо је тај облик паралелног деловања оставио дубок траг у политичкој култури и постао полазна тачка за шире разумевање феномена дубоке државе.

Међутим, концепт се не задржава у турским оквирима. Са крајем хладног рата и све већом пажњом усмереном на односе између извршне власти и обавештајних структура у западним демократијама, појам дубоке државе добија нову, симболичку димензију. У Сједињеним Државама он постаје популарна метафора којом се означавају дуговечне институције попут ЦИА, ФБИ или Државног департмана које поседују значајан степен аутономије у односу на свакодневне политичке промене. Док се у Турској дубока држава везивала за паравојне структуре, у Америци је тај појам све више поистовећиван са административним континуитетом који често делује у раскораку са политичким обећањима председника.

Паралеле се могу повући и са другим системима. У Великој Британији дуг век постојања Службе за безбедност (MI5) и Тајне обавештајне службе (MI6) стварао је утисак да постоји посебан апарат који се не мења са променама у парламенту или влади. Иако је формално под надзором, овај апарат је био у могућности да развија сопствене приоритете, од колонијалних операција до антикомунистичке борбе. У Русији, пак, феномен „силовика”  или „силовик” – људи из безбедносних структура који доминирају политичким и економским токовима – представља радикални пример дубоке државе која постаје сама држава, поништавајући границу између институција и власти.

У америчком контексту, историјски моменти који су ојачали веровање у дубоку државу укључују аферу Вотергејт, која је показала способност ФБИ и судства да делују против председника, затим аферу Иран-Контра осамдесетих година, када је комплекс тајних операција обавештајних служби био вођен изван контроле Конгреса, као и контроверзе око обавештајних података који су послужили као оправдање за интервенцију у Ираку 2003. године. Сваки од ових примера указује на снагу институционалних актера који нису у потпуности подређени изабраним властима и чије одлуке могу значајно утицати на националну политику.

Истовремено, унутар политичке теорије развијале су се две парадигме разумевања дубоке државе. Прва је критичка, по којој дубока држава представља препреку демократској транспарентности и израз „неоимперијалне” структуре која делује у интересу глобалних елита. Друга је апологетска, по којој тај апарат служи као гарант стабилности и као „чувар рационалности” у односу на емоционалне и често краткорочне импулсе изборне политике. У том смислу, дубока држава је истовремено виђена као опасност за демократију и као њен заштитник.

Доналд Трамп улази у амерички политички простор управо у тренутку када су ове две парадигме биле у пуном сукобу. Са једне стране, његови противници унутар медија и академске заједнице видели су га као претњу институционалном поретку и оптуживали су га да настоји да потчини независне агенције својој харизматској вољи. Са друге стране, његови симпатизери су управо у институционалним отпорима препознавали доказ постојања дубоке државе која ради против народа. Афере попут „Русијагејта” и двоструког процеса импичмента додатно су подгревале уверење да се ради о борби између изабраног председника и невидљивог административног картела.

У еволуцији концепта дубоке државе види се, дакле, трансформација од конкретних паравојних структура у ауторитарним системима до симболичког маркера у демократским друштвима. Та трансформација чини сам појам неухватљивим и отвореним за идеолошке интерпретације. Управо зато се у академским круговима води полемика: да ли дубока држава заиста постоји као конкретан актер или је реч о метафори којом се описује отпор сваког великог и инертног система према радикалним променама. У оба случаја, феномен остаје реалност политичког живота, било као стварна структура, било као доживљај грађана да постоји неко „друго” управљање државом изван домета изборне политике.

Кулминација 2025: Трампове реформе и унутрашње импликације

Година 2025. представља својеврсни врхунац у динамици сукоба између Доналда Трампа и дубоке државе јер у њој добијају институционални облик дуго најављиване реформе којима се тежило још од његовог првог председничког мандата. Уместо реторичког надметања и појединачних конфликата, овај период доноси систематске потезе који се директно тичу кључних федералних институција, посебно обавештајних и безбедносних агенција. У том смислу, сукоб више није питање политичког наратива или медијске симболике, већ улази у фазу дубоких интервенција у административну структуру саме државе.

Најупечатљивији пример јесте извршна наредба којом се покреће свеобухватна „реформа обавештајне заједнице”. Овај акт обухвата читав низ мера: од кадровских смена и редукције радних места, преко промене приоритета у обавештајним операцијама, до прерасподеле финансијских ресурса. Намера је јасна – извршна власт настоји да поврати контролу над структурама које су током претходних деценија стекле висок степен аутономије. Док једни то тумаче као легитиман покушај дебирократизације и борбу против политизације обавештајних служби, други упозоравају да је реч о опасној централизацији власти која може довести до манипулације безбедносним информацијама у функцији дневне политике.

Посебно је значајно смањење броја запослених у ЦИА и ФБИ. Извештаји указују на хиљаде радних места која су укинута или преусмерена ка другим приоритетима. Тако је, на пример, деловање усмерено ка борби против тероризма и контроле унутрашњих радикализованих група уступило место акценту на супарништво са Кином и геополитичко ривалство. Ова промена приоритета открива шири контекст: Трампова администрација није заинтересована за континуитет безбедносних стратегија које су креиране током претходних деценија, већ покушава да обликује нови, прелазни модел националне безбедности.

ФБИ, као институција која је у више наврата улазио у сукоб са Трампом,  још у време истрага о „Русијагејту”, постаје централна мета кадровских чистки. Масовна отпуштања и промене у руководству тумаче се као директан одговор на оптужбе за политизацију и наводно пристрасно деловање у корист претходних администрација. Истовремено, формирање паралелних безбедносних структура, блиских извршној власти и потенцијално организованих по моделу приватних компанија попут Blackwater-а, изазива дубоку забринутост у академским и медијским круговима. Стварање таквих структура доводи у питање транспарентност и уставну одговорност  јер се моћ преноси на актере који формално нису подложни истим механизмима контроле као федералне агенције.

Кључни оквир за ове реформе чини документ познат као Project 2025, који је припремио Heritage Foundation. Овај програм, од преко 900 страница, детаљно описује визију „империјалног председништва”. Он предвиђа смањење утицаја независних агенција, јачање дискреционих овлашћења председника и замену десетина хиљада запослених лојалним кадровима. Из перспективе критичара, реч је о институционалном „земљотресу” који подрива систем провера и равнотежа на којем почива америчка демократија. Међутим, симпатизери овог пројекта истичу да он представља нужан одговор на деценијску акумулацију бирократске инерције која је створила класу непомичних службеника одвојених од народа и његове воље.

Овакве реформе имају и културну димензију. Борба против такозване „воук” агенде, односно политика усмерених ка диверзитету, једнакости и инклузији (DEI), заузима значајно место у јавним наступима председника и његових сарадника. Укидање програма који промовишу ове вредности у образовним и јавним институцијама представља део ширег пројекта преобликовања културне матрице Сједињених Држава. Тиме се унутрашњи сукоб са дубоком државом проширује на поље културног рата, где се уместо безбедносних питања води борба за вредносну хегемонију.

Оно што је посебно занимљиво јесте да овај унутрашњи сукоб није изолован од глобалне динамике. У моменту када Трампова администрација смањује унутрашњи апарат и централизује моћ, истовремено се смањује америчка спремност на дугорочне интервенције у иностранству. Критичари упозоравају да би оваква стратегија могла довести до слабљења глобалних савеза и пораста нестабилности у регионима који зависе од америчке подршке. Присталице пак тврде да се тиме ослобађају ресурси за директно економско и безбедносно надметање са Кином, што је у складу са приоритетима националног интереса.

Када се анализирају унутрашње импликације, видљива је дубока амбиваленција. Са једне стране, реформе могу да донесу ослобађање од претеране бирократске контроле и обнову извршне енергије, што је важно за функционалност државе. Са друге, убрзана и радикална примена таквих мера може да доведе до институционалне ерозије и концентрације власти која прети да поремети равнотежу америчког уставног система. Ова двострука перспектива показује да се сукоб Трампа и дубоке државе мора разумети не само као борба личности и апарата, већ као шири тест издржљивости демократских институција у условима снажних нових политичких изазова.

Глобалне импликације: Источна Европа и Балкан

Сукоб између Доналда Трампа и дубоке државе, иако превасходно унутрашњи амерички феномен, има јасне глобалне последице које су посебно видљиве у Источној Европи и на Балкану. Историјски посматрано, свака промена у америчкој спољнополитичкој доктрини одражава се на ове регионе јер они представљају тачку судара између евроатлантских интеграција и руског и уопште источног азијског утицаја, а у новије време и кинеског продора кроз иницијативе попут „Појаса и пута”. Трампова визија America First у својој другој председничкој итерацији добија конкретан садржај у виду смањења ангажмана у НАТО савезу, преусмеравања безбедносних ресурса са Европе на Индо-Пацифик, као и инсистирања на новом приступу дипломатији.

За Источну Европу ово има двоструки ефекат. Са једне стране, државе попут Пољске, Литваније и Румуније остају дубоко везане за америчку војну и економску подршку, али истовремено изражавају растућу забринутост да би Вашингтон могао у кључном тренутку да преиспита своју посвећеност региону. Смањење америчког фокуса на украјинску кризу, која је у 2025. години и даље централно безбедносно питање Европе, отвара простор за јачање аутономних иницијатива Европске уније. Међутим, ЕУ се суочава са сопственим унутрашњим проблемима – од енергетске зависности до политичке фрагментације – што у пракси значи да је америчка подршка и даље незамењива.

Балкан у том контексту остаје регион у којем се глобални процеси преламају на локалном нивоу. Трампова администрација, оптерећена унутрашњим реформама и сукобом са дубоком државом, има мање капацитета да води активну и дугорочну политику према региону. То доводи до појаве безбедносног вакуума, који неки други актери настоје да попуне. Тај процес значи да ће регион све више бити предмет конкуренције великих сила, али са мањом директном координацијом и контролом Вашингтона.

Конкретно, питање Косова и Метохије добија нову динамику. Трампова администрација, ослањајући се на нови модел, спремна је да користи косовско питање као инструмент за унутрашње и међународне преговоре, при чему се потенцијално пажња више усмерава ка Београду. Такав приступ може ослабити позицију Приштине и отежати процес европских интеграција јер ЕУ нема довољну снагу да сама преузме улогу медијатора без подршке САД. У Босни и Херцеговини, пак, сваки сигнал о слабљењу америчког интереса охрабрује тежње за већом аутономијом ентитета и продубљује институционалне кризе.

Економске последице такође су значајне. Увођење америчких тарифа на увоз из ЕУ индиректно погађа земље Балкана које преко европског тржишта пласирају већину својих производа. Иако регион није директно циљан, пад европске тражње рефлектује се на локалне економије кроз смањење извоза и успоравање раста. Осим тога, редукција америчке развојне помоћи, оставља празнину коју Европска унија нема довољно капацитета да у потпуности попуни. Ово повећава ризик од социјалних тензија и политичке нестабилности.

Миграције остају један од најосетљивијих проблема. Балканска рута, као главни канал за мигранте са Блиског истока и из Северне Африке, наставља да оптерећује регион. Смањење америчке подршке у управљању миграционим токовима може погоршати ситуацију, а ЕУ, која већ има тешкоће у координацији сопствених политика, тешко да ће обезбедити ефикасну замену. Овим се стварају услови за пораст антиевропског и антимигрантског наратива, што може додатно радикализовати политичке сцене у државама региона.

Све ове последице показују да је сукоб Трампа и дубоке државе много више од унутрашњег америчког питања. Он утиче на кредибилитет САД као глобалног актера, што се директно одражава на стабилност региона попут Балкана, који немају капацитет да самостално одржавају равнотежу између различитих спољних утицаја. Управо у томе лежи парадокс: што је Америка више заокупљена сопственим институционалним конфликтима, то су мањи њени ресурси за глобалну пројекцију моћи, а тиме и за обезбеђивање стабилности у зонама које зависе од њеног присуства.

Демократија, институције и будућност региона

Сукоб између Доналда Трампа и дубоке државе, сагледан кроз призму теоријских оквира, историјског развоја и савремених импликација, показује се као један од најсложенијих феномена у савременој политици. Он није само резултат харизме једног лидера или инерције једног апарата, већ пре свега одраз дубоких структурних напетости између два концепта власти. С једне стране стоји тежња ка јачању извршне моћи и непосредном изражавању народне воље кроз избор председника. Са друге, постоји потреба за институционалним континуитетом, проверама и равнотежама које спречавају нагле и потенцијално дестабилизујуће промене.

Овај дуализам, у основи, представља тест издржљивости либералне демократије. Ако извршна власт успе да у потпуности потчини независне институције, ризик је могућност клизања ка ауторитаризму. Ако институције пак стекну превише аутономије и постану отпорне на сваку врсту реформе, јавља се опасност од стагнације и удаљавања државе од народа, што је заправо и довело Трампа на власт. Демократски поредак захтева крхку равнотежу између ова два пола и управо у томе лежи изазов који се у америчком случају пројектује и на глобалну сцену.

За Источну Европу и Балкан последице овог сукоба далеко су видљивије него што се на први поглед чини. Слабљење америчког ангажмана, изазвано унутрашњим политичким превирањима, доводи до пораста геополитичког вакуума који други актери настоје да попуне. Овај процес може резултирати новим линијама подела, политичком радикализацијом и економском несигурношћу. Ипак, постоји и позитивна страна овог процеса. Управо зато што се Сједињене Државе све више повлаче из позиције апсолутног хегемона, јавља се простор за нове облике регионалне сарадње и за већу одговорност локалних политичких елита. Балкан може из ове ситуације изаћи као субјект, а не као објект глобалне политике, уколико успе да развије сопствене механизме сарадње, институционалне стабилности и економске координације. Међутим, то захтева зрелост која до сада није увек била присутна.

Сукоб Трампа и дубоке државе није само политичка борба унутар једне земље. Он је лакмус папир за будућност либералне демократије уoпште и за способност институција да издрже нове политичке изазове без урушавања уставног поретка. Истовремено, он је подсетник да глобални систем зависи од стабилности највећих сила: слаба и унутрашње подељена Америка оставља простор за нестабилност у регионима који се ослањају на њено вођство. Балкан, као простор вечитих преламања између Истока и Запада, у том контексту постаје огледало глобалних криза и показатељ колико локална стабилност зависи од ширих геополитичких односа.

Будућа истраживања и пракса мораће да прате не само исход Трампових реформи, већ и дугорочну трансформацију америчких институција. Да ли ће се дубока држава адаптирати и прихватити део новог политичког изазова, или ће извршна власт наставити да тражи све већу контролу – то питање остаје отворено. Од тог одговора не зависи само будућност Сједињених Држава, већ и стабилност Балкана и Источне Европе, чија је судбина увек у тесној спрези са глобалним политичким токовима.
 

Жељко Ињац, новинар