Borba za samostalnost u senci velikih sila: Nova epoha Latinske Amerike- Tranformacija na više frontova

Demografija, struktura stanovništva, prirodna bogatstva, svetski politički trendovi koji, iako u teškim porođajnim mukama, se kreću
ka pravednijem globalnom poretku, daju prostora za optimizam na prostoru Centralne i Južne Amerike. Ipak, ovaj region pun potencijala i čije vreme, kako mnogi smatraju, tek dolazi, nije bez ozbiljnih izazova. Velika ideološka polarizacija u gotovo svim
zemljama, česte ciklične promene vlasti koje donose i radikalne zaokrete, a često su promene izvršene nasilnim i nelegalnim putem, uz spoljne podsticaje, zatim ozbiljne razmere kriminala, naročito kokainskog narkotrafikinga ( naročito drastični primeri nestabilnosti Ekvadora, pravih ratova koji se vode u Kolumbiji, Meksiku itd.), separatizam (Santa Kruz i sl.) i granični sporovi (Peru-Ekvador, Kolumbija-Peru, Venecuela-Gvajana, Čile Bolivija itd.), povremene tenzije između domorodačkog stanovništva i onog koje je evropskog porekla, ekološki problemi (krčenje šuma, ilegalno rudarenje itd.), brutalno mešanje velikih sila i multinacionalnih
korporacija u politiku latinoameričkih zemalja, veliko siromaštvo i nezaposlenost u pojedinim delovima regije, naročito mladog stanovništva – sve su to izazovi koje nije baš tako lako i preko noći savladati.

Istorijski kontekst

Od dvadesetih godina 19. veka i obznanjivanja Monroove doktrine, SAD su se nametnule kao hegemon koji stalno motri na celu zapadnu hemisferu kao na svoje unutrašnje dvorište. Ako je u prvoj polovini 19. veka moglo još i da se smatra da je uloga SAD u tom delu sveta bila emancipatorska i u smeru dekolonizacije oba američka kontinenta, već krajem 19. i početkom 20. veka bilo je jasno da veliki severni brat nije imao samo humane motive u pomaganju nezavisnosti latinoameričkih zemalja i u tadašnjem rušenju Španske Imperije, već i geopolitičke. Amerika se ponašala isto tako, kao Imperija, koja je definitivno, nakon rata sa Špancima 1898. polako stupila na
svetsku scenu. Evropske kolonijalne sile su bile potisnute sa prostora američkog "bližeg inostranstva" , ali se posle Drugog svetskog rata pojavila ozbiljna ideološka alternativa u vidu komunističke istočne Imperije (SSSR), sa kojom je odmeravanje snaga
preko proksija bilo naročito intenzivno u nekoliko zemalja Centralne Amerike.

Previranja i borbi između dva svetska ideološka bloka je bilo i u zemljama koje geografski jesu latinoameričke zemlje, ali nisu i kulturološki. Centralnoamerički i karipski rejon je bio naročito polarizovan od početka osamdesetih, a posebno su surovi bili građanski ratovi u Gvatemali, Nikaragvi, El Salvadoru. Početkom osamdesetih (1983) je bila i američka invazija na Grenadu, a krajem te decenije (1989) sličnu sudbinu je doživela Panama, ali iz drugačijih razloga, jer je tu svrgnuti lider Norijega svoju političku karijeru počeo kao američki prijatelj, a završio kao neprijatelj, poput Sadama Huseina u Iraku.

Tokom decenija Hladnog rata, osim Kube, Nikaragve, kao i još nekoliko zemalja koje su u tom periodu prošle građanske ratove ili američke invazije, i u ostalim državama Latinske Amerike postojao je snažan levičarski pokret. U nekima od njih je autoritarni ili diktatorski model državnog uređenja bio jedini koji je mogao pojedine zemlje
sigurno da održi u antikomunističkoj orbiti. Primeri su bili različiti, kao i stepen surovosti. Pinočeov Čile, Paragvaj, Brazil i slično su, svako na svoj način, manje ili više čvrstom rukom, dočekali finiš Hladnog rata odolevši Imperiji sa istoka, koja se tih godina urušila. Postojale su i brojne zloupotrebe prilikom hladnoratovskog suzbijanja opozicije i ograničavanja sloboda, te pojednostavljena povezivanja svake levice sa komunističkim blokom, u makartijevskom maniru, iako je na prostoru Latinske Amerike itekako bilo autentičnih pokreta, koji su više bili originalni proizvod tog podneblja, nego što ih je formirao SSSR, Kina ili neko treći. Što ne znači da ove zemlje nisu (is)koristile i neke izvorno autentične procese na tom prostoru. Decenije Hladnog rata su na prostoru Latinske Amerike ideološki podelile čak i rimokatoličku crkvu, gde
su pojedini biskupi podržavali desnicu, ali je bilo i dosta onih koji su se snažno zalagali za levicu i smatrali su ih "crvenim biskupima".

Na tom prostoru je nastala i autentična, lokalna verzija verske doktrine, tzv. teologija oslobođenja, koja je zaista bila izazov za rimsku Kuriju.

Period nakon Hladnog rata

Kraj Hladnog rata je, umesto globalnih geopolitičkih bitaka na prostoru Latinske Amerike i Kariba, doneo nove probleme, koji su bili više autohtoni, ali taj vakuum odsustva globalnog ideološkog sukoba i traženja nove svrhe tada jedinog globalnog hegemona, nije pogodio taj prostor na način na koji je pogodio nas na Balkanu 90-ih ili širi rejon Bliskog Istoka početkom 2000-ih. Postojale su kratkotrajne intervencije, poput one na Haitiju 1994-1995., ali opseg grubog intervencionizma nije bio ni blizu širok, kao na nekim drugim krajevima planete. Haiti je i trideset godina nakon strane intervencije, i dalje u anarhičnom stanju vladavine bandi.

Završetak Hladnog rata i fokus tada jedine svetske supersile na druge tačke tokom unipolarnog momenta (Balkan, a zatim i tzv. Veliki Bliski Istok) smanjili su pažnju SAD prema regionu, što je rezultiralo promenama u pojedinim zemljama i novom levičarskom talasu ( dolazak Čaveza na vlast u Venecueli, prvi Lulin dolazak na vlast u Brazil itd.). Predsednik Lula u Brazilu, Čavez u Venecueli, Morales u Boliviji, Rafael Korea u Ekvadoru, levičar i delom peronista Nestor Kirhner u Argentini (čija je žena Kristina kasnije takođe bila predsednik), Muhika u Urugvaju, iako su bili različiti
lideri i ne može se govoriti o potpuno monolitnom levičarskom bloku, bili su signal da je u jednom periodu savremene istorije, većina Južne Amerike skrenula ulevo. Levica i desnica se često u zemljama Latinske Amerike, a posebno njenog južnoameričkog dela,
smenjuju u talasima. U Argentini smo tako npr. imali bračni par Kirhner na vlasti, zatim desničara Mauricija Makrija, pa je opet na vlast došao "kirhnerovac" Fernandez, da bi njega nasledio ekstremni libertarijanac Havijer Milej, koji po svemu sudeći polako gubi podršku, te je veoma upitno da li će njegov pravac opstati na vlasti i u narednom mandatu. U Brazilu smo imali potrese unutar levice, za vreme mandata Dilme Rusef, te procese protiv Lule i Rusefove, a zanimljiv otklon od njih imao je Mišel Temer. Zatim je došao na vlast desničar-trampovac Bolsonaro, koji je sada doživeo nekadašnju Lulinu sudbinu osuđenika, a Lula se ponovo vratio na vlast. U Urugvaju smo takođe imali talase zamene levica-desnica, kao i u Ekvadoru, a zanimljivo je da je Korein naslednik, Lenjin Moreno, takoreći izdao Koreino nasleđe i prešao bio na drugu stranu. To je naročite posledice imalo po sudbinu Džulijana Asanža. U Boliviji je takođe došlo do raskola između Eva Moralesa i njegovog naslednika Luisa Arsea, a taj žestoki sukob na levici je desnica znalački iskoristila, pa je taj dvadesetogodišnji bastion levice (sa kratkom epizodom uspešnog desničarskog državnog udara, nakon koje se levica bila vratila na vlast) koji je odolevao brojnim unutrašnjim i spoljnim
udarima, pokušajima pučeva, šapatom je pao tokom ove godine u ruke desnici, čiji je kandidat pobedio na predsedničkim izborima, a desnica je čak imala oba kandidata u drugom krugu. Ove godine je i Noboa ponovo tijumfovao u Ekvadoru, što je takođe deo desnog talasa.

Savremeni trendovi 

Venecuela je prethodnih godina doživljavala sudbinu sličnu Boliviji, pod konstantnim je udarima, ali je Čavezov naslednik Maduro opstao do današnjih dana. 

Ne zaboravimo da je i Ugo Čavez politički preživeo vojni udar iz 2002. godine. Sada se nad Venecuelom nadvija opasnost od američke invazije, pod izgovorom borbe protiv narko-kartela (Tren de Arakve), a ukoliko je hipotetički došlo do nekog globalnog dogovora da vodeće sile mogu da obezbeđuju svoje interese u sopstvenom dvorištu onako
kako one misle da treba (Rusija u Evroaziji, SAD na Zapadnoj hemisferi), onda perspektiva Venecuele ne bi izgledala svetlo na duži rok. Venecuela se trudi da tešku unutrašnju i ekonomsku situaciju nadomesti spoljnom podrškom, te neguje dobre odnose
sa Rusijom, Kinom, Iranom, Turskom, Katarom itd. Primer permanentne nestabilnosti, smena vlasti i odsustva stabilnog kontinuiteta poslednjih godina je i Peru, koji je takođe imao istaknutu levičarsku fazu kada je dužnost predsednika obavljao Pedro Kastiljo.

Poslednjih godina značajne pobede je levica odnela u Čileu, pobedom Gabrijela Borića, a naročito u Kolumbiji, dotadašnjem desnom uporištu, gde je levica imala prisustvo samo u levičarskim pobunjeničkim gerilama. Svedoci smo ovih dana pogoršanja odnosa između Gustava Petra, kolumbijskog predsednika i bivšeg pripadnika ELN-a, i između predsednika SAD Donalda Trampa. No, ono što treba
napomenuti, jeste da je u Latinskoj Americi zaživeo i trend tzv. nove levice, koja je u pogledu na društvena pitanja dosta liberalna, maltene trockistička, a i geopolitički nije više toliko antiimperijalistički nastrojena. U tom smislu, nikako ne možemo
istom smatrati čavističku Madurovu levicu u Venecueli i onu Gabrijela Borića u Čileu. Takođe, osim podela među levicom u nekim zemljama, vidimo da su i neki najistaknutiji predstavnici iste evoluirali, te brazilski predsednik Lula po ovim pitanjima takođe ne može da se smatra levičarem tipa Madura, nego u mnogim aspektima pre levičar Borićevog tipa. Levica je konstantno pod pritiscima SAD, ali se čini da je bolje odnose imala sa demokratskim administracijama od republikanskih, a posebno u odnosu na trampističku Ameriku. Na prostoru centralne Amerike Kuba i Nikaragva odolevaju spoljnim udarima, Meksiko je poslednjih godina napravio zaokret ulevo (Andrez Lopez Obrador, pa Klaudija Šejnbaum), a zanimljivo da je i Meksiko došao u sukob sa Trampom (slično Venecueli i Kolumbiji) po pitanju narkokartela (plus pitanje
migracija u SAD). Državni udar u Hondurasu i svrgavanje Manuela Zelaje 2009. godine, pokazuju da pučevi podstaknuti stranim intervencionizmom ne jenjavaju ni u 21. veku na tom prostoru, ali je Zelajina supruga Siomara Kastro uspela da postane predsednik zemlje više od decenije nakon toga. Panama je imala geopolitička laviranja, kada je 2017. godine pristupila Inicijativi Pojas i put, ali je sadašnji predsednik Hoze Raul Mulino pod američkim pritiskom odlučio to da obustavi. 

Jedna od prvih spoljnopolitičkih aktivnosti druge Trampove administracije bila je upravo misija u cilju izbacivanja Kine iz Panamskog kanala, ali i iz Paname uopšte. Pritisci na Panamu u vezi kanala, izjave o Kanadi, Grenlandu, uz drugačiji pristup Ukrajini i
Rusiji, mogu da se tumače i kao nekakva Trampova verzija Monroove doktrine, a trgovinski pritisci i uvođenje carina (naročito žestok odnos prema Brazilu) takođe se mogu tumačiti na tom tragu.

Proglašavanje narkokartela terorističkim organizacijama, pitanje vraćanja migranata na čemu SAD insistiraju, pogoršanje odnosa sa Brazilom, Venecuelom, Kolumbijom, Meksikom itd. signali su koji ne mogu ostati neprimećeni. U Latinskoj Americi nije toliko veliki uticaj Rusije (ni blizu kao što je taj uticaj imao nekada SSSR), sa kojom Tramp kroz igru toplo-hladno, ipak se trudi da resetuje odnose,
ali jeste ogroman uticaj Kine, pre svega ekonomski i kroz brojne investicije, infrastrukturne i strateške projekte. Dok je početkom 2000-ih uticaj Kine u ovim zemljama još uvek bio neuporediv sa SAD, danas se situacija drastično izmenila, te se može smatrati da na prostoru Latinske Amerike SAD i Kina vode geopolitički, ili bolje rečeno geoekonomski rat, kao podvrstu njihovog opšteg trgovinskog i
geopolitičkog planetarnog sukoba.

Kineski upliv i investicije su toliko sveobuhvatni i odgovaraju razvoju mnogih od tih zemalja, da čak i one države u kojima trenutno na vlasti bivaju lideri ideološki srodniji SAD nego Kini, nemaju taj luksuz da raskidaju grandiozne projekte. Kinu iz Brazila nije mogao da istera ni Bolsonaro, kao što neće to uspeti ni Milej iz Argentine, ma koliko dugo još vladao, jer je reč o dugotrajnim projekcijama.

Argentina jeste zamrzla svoj put ka BRIKS-u i za razliku od vremena Kristine Kirhner ne govori se više o mogućnosti otvaranja ruskih vojnih baza na prostoru Argentine, Milej može da se buni protiv kineskih projekata, ali u suštini kineski upliv u tu, kao i u mnoge druge zemlje, deluje prosto nezaustavljiv. Potreban je zaista strahovit pritisak Trampa da bi se na tom polju nešto promenilo, čime pre mogu da podlegnu neke slabije zemlje poput Paname, a nikako giganti poput Brazila. Demonstraciju kineske odlučnosti
predstavljaju ambicije u Peruu, njena uloga u APEK-u i investiranje u luku Čankaj, što svedoči o sveobuhvatnoj strategiji za to područje, koja je integrisana u kinesku globalnu strategiju, i govori o dugoročnosti kineskih planova. Da bi SAD parirale ovakvim grandioznim megapriojektima, nije dovoljno samo da prete zemljama koje ulaze u
aranžmane sa Kinom, već i da ponude nekakvu realnu alternativu koja će da produkuje infrastrukturna rešenja i otvaranje novih radnih mesta. 

Prednost Kine je i što se ne meša u unutrašnja politička uređenja, već se vodi geoekonomskim interesima, a od čisto političkih stvari, jedino na tom prostoru grčevito lobira za politiku Jedne Kine i
otpriznavanja Tajvana. Nesporno je da zemlje Latinske Amerike imaju veliki potencijal, samo je pitanje da li će ga i kako iskoristiti.

Naročito je značajan gigant poput Brazila, ali i druge zemlje kao što su Argentina, Meksiko itd. Ovaj region ne može se posmatrati samo kroz prizmu problema koji se u njemu dešavaju, a koji izazivaju i globalne reperkusije (poput kokainskog narkotrafikinga i ratova kartela), već i kroz potencijale i razvojne šanse koje može da ostvari. Uticaj velikih sila na ovom prostoru je ogroman, ali je veća
emancipacija i regionalno udruživanje pod parolom "Latinska Amerika latinoameričkim narodima" barem u određenom stepenu itekako poželjan i ostvariv.

Donekle je već prisutan, bez obzira na brojne podele i političke sukobe (od onih banalnijih poput spora Meksika i Ekvadora oko političkog azila do onih ozbiljnijih poput teritorijalnih i ideoloških sporova). Da je danas Simon Bolivar živ, verovatno
bi bio protiv Monroove doktrine 2.0. (iako mu je ona prva pogodovala) i zalagao bi se za jaču globalnu ulogu ovog zanimljivog prostora, veću autonomiju i otklon od velikih sila, te bi verovatno gledao više ka BRIKS-u, Globalnom Jugu, Grupi 77, nego ka severnom Velikom bratu, G-7 i ostalim globalnim koridorima moći, koji na ovaj region gledaju kao na plen, možda i u većoj meri nego što je to u svoje vreme činila Španska Imperija, samo na daleko suptilniji način.