Борба за самосталност у сенци великих сила: Нова епоха Латинске Америке- Транформација на више фронтова

Демографија, структура становништва, природна богатства, светски политички трендови који, иако у тешким порођајним мукама, се крећу
ка праведнијем глобалном поретку, дају простора за оптимизам на простору Централне и Јужне Америке. Ипак, овај регион пун потенцијала и чије време, како многи сматрају, тек долази, није без озбиљних изазова. Велика идеолошка поларизација у готово свим
земљама, честе цикличне промене власти које доносе и радикалне заокрете, а често су промене извршене насилним и нелегалним путем, уз спољне подстицаје, затим озбиљне размере криминала, нарочито кокаинског наркотрафикинга ( нарочито драстични примери нестабилности Еквадора, правих ратова који се воде у Колумбији, Мексику итд.), сепаратизам (Санта Круз и сл.) и гранични спорови (Перу-Еквадор, Колумбија-Перу, Венецуела-Гвајана, Чиле Боливија итд.), повремене тензије између домородачког становништва и оног које је европског порекла, еколошки проблеми (крчење шума, илегално рударење итд.), брутално мешање великих сила и мултинационалних
корпорација у политику латиноамеричких земаља, велико сиромаштво и незапосленост у појединим деловима регије, нарочито младог становништва – све су то изазови које није баш тако лако и преко ноћи савладати.

Историјски контекст

Од двадесетих година 19. века и обзнањивања Монроове доктрине, САД су се наметнуле као хегемон који стално мотри на целу западну хемисферу као на своје унутрашње двориште. Ако је у првој половини 19. века могло још и да се сматра да је улога САД у том делу света била еманципаторска и у смеру деколонизације оба америчка континента, већ крајем 19. и почетком 20. века било је јасно да велики северни брат није имао само хумане мотиве у помагању независности латиноамеричких земаља и у тадашњем рушењу Шпанске Империје, већ и геополитичке. Америка се понашала исто тако, као Империја, која је дефинитивно, након рата са Шпанцима 1898. полако ступила на
светску сцену. Европске колонијалне силе су биле потиснуте са простора америчког "ближег иностранства" , али се после Другог светског рата појавила озбиљна идеолошка алтернатива у виду комунистичке источне Империје (СССР), са којом је одмеравање снага
преко проксија било нарочито интензивно у неколико земаља Централне Америке.

Превирања и борби између два светска идеолошка блока је било и у земљама које географски јесу латиноамеричке земље, али нису и културолошки. Централноамерички и карипски рејон је био нарочито поларизован од почетка осамдесетих, а посебно су сурови били грађански ратови у Гватемали, Никарагви, Ел Салвадору. Почетком осамдесетих (1983) је била и америчка инвазија на Гренаду, а крајем те деценије (1989) сличну судбину је доживела Панама, али из другачијих разлога, јер је ту свргнути лидер Норијега своју политичку каријеру почео као амерички пријатељ, а завршио као непријатељ, попут Садама Хусеина у Ираку.

Током деценија Хладног рата, осим Кубе, Никарагве, као и још неколико земаља које су у том периоду прошле грађанске ратове или америчке инвазије, и у осталим државама Латинске Америке постојао је снажан левичарски покрет. У некима од њих је ауторитарни или диктаторски модел државног уређења био једини који је могао поједине земље
сигурно да одржи у антикомунистичкој орбити. Примери су били различити, као и степен суровости. Пиночеов Чиле, Парагвај, Бразил и слично су, свако на свој начин, мање или више чврстом руком, дочекали финиш Хладног рата одолевши Империји са истока, која се тих година урушила. Постојале су и бројне злоупотребе приликом хладноратовског сузбијања опозиције и ограничавања слобода, те поједностављена повезивања сваке левице са комунистичким блоком, у макартијевском маниру, иако је на простору Латинске Америке итекако било аутентичних покрета, који су више били оригинални производ тог поднебља, него што их је формирао СССР, Кина или неко трећи. Што не значи да ове земље нису (ис)користиле и неке изворно аутентичне процесе на том простору. Деценије Хладног рата су на простору Латинске Америке идеолошки поделиле чак и римокатоличку цркву, где
су поједини бискупи подржавали десницу, али је било и доста оних који су се снажно залагали за левицу и сматрали су их "црвеним бискупима".

На том простору је настала и аутентична, локална верзија верске доктрине, тзв. теологија ослобођења, која је заиста била изазов за римску Курију.

Период након Хладног рата

Крај Хладног рата је, уместо глобалних геополитичких битака на простору Латинске Америке и Кариба, донео нове проблеме, који су били више аутохтони, али тај вакуум одсуства глобалног идеолошког сукоба и тражења нове сврхе тада јединог глобалног хегемона, није погодио тај простор на начин на који је погодио нас на Балкану 90-их или шири рејон Блиског Истока почетком 2000-их. Постојале су краткотрајне интервенције, попут оне на Хаитију 1994-1995., али опсег грубог интервенционизма није био ни близу широк, као на неким другим крајевима планете. Хаити је и тридесет година након стране интервенције, и даље у анархичном стању владавине банди.

Завршетак Хладног рата и фокус тада једине светске суперсиле на друге тачке током униполарног момента (Балкан, а затим и тзв. Велики Блиски Исток) смањили су пажњу САД према региону, што је резултирало променама у појединим земљама и новом левичарском таласу ( долазак Чавеза на власт у Венецуели, први Лулин долазак на власт у Бразил итд.). Председник Лула у Бразилу, Чавез у Венецуели, Моралес у Боливији, Рафаел Кореа у Еквадору, левичар и делом перониста Нестор Кирхнер у Аргентини (чија је жена Кристина касније такође била председник), Мухика у Уругвају, иако су били различити
лидери и не може се говорити о потпуно монолитном левичарском блоку, били су сигнал да је у једном периоду савремене историје, већина Јужне Америке скренула улево. Левица и десница се често у земљама Латинске Америке, а посебно њеног јужноамеричког дела,
смењују у таласима. У Аргентини смо тако нпр. имали брачни пар Кирхнер на власти, затим десничара Мауриција Макрија, па је опет на власт дошао "кирхнеровац" Фернандез, да би њега наследио екстремни либертаријанац Хавијер Милеј, који по свему судећи полако губи подршку, те је веома упитно да ли ће његов правац опстати на власти и у наредном мандату. У Бразилу смо имали потресе унутар левице, за време мандата Дилме Русеф, те процесе против Луле и Русефове, а занимљив отклон од њих имао је Мишел Темер. Затим је дошао на власт десничар-трамповац Болсонаро, који је сада доживео некадашњу Лулину судбину осуђеника, а Лула се поново вратио на власт. У Уругвају смо такође имали таласе замене левица-десница, као и у Еквадору, а занимљиво је да је Кореин наследник, Лењин Морено, такорећи издао Кореино наслеђе и прешао био на другу страну. То је нарочите последице имало по судбину Џулијана Асанжа. У Боливији је такође дошло до раскола између Ева Моралеса и његовог наследника Луиса Арсеа, а тај жестоки сукоб на левици је десница зналачки искористила, па је тај двадесетогодишњи бастион левице (са кратком епизодом успешног десничарског државног удара, након које се левица била вратила на власт) који је одолевао бројним унутрашњим и спољним
ударима, покушајима пучева, шапатом је пао током ове године у руке десници, чији је кандидат победио на председничким изборима, а десница је чак имала оба кандидата у другом кругу. Ове године је и Нобоа поново тијумфовао у Еквадору, што је такође део десног таласа.

Савремени трендови 

Венецуела је претходних година доживљавала судбину сличну Боливији, под константним је ударима, али је Чавезов наследник Мадуро опстао до данашњих дана. 

Не заборавимо да је и Уго Чавез политички преживео војни удар из 2002. године. Сада се над Венецуелом надвија опасност од америчке инвазије, под изговором борбе против нарко-картела (Трен де Аракве), а уколико је хипотетички дошло до неког глобалног договора да водеће силе могу да обезбеђују своје интересе у сопственом дворишту онако
како оне мисле да треба (Русија у Евроазији, САД на Западној хемисфери), онда перспектива Венецуеле не би изгледала светло на дужи рок. Венецуела се труди да тешку унутрашњу и економску ситуацију надомести спољном подршком, те негује добре односе
са Русијом, Кином, Ираном, Турском, Катаром итд. Пример перманентне нестабилности, смена власти и одсуства стабилног континуитета последњих година је и Перу, који је такође имао истакнуту левичарску фазу када је дужност председника обављао Педро Кастиљо.

Последњих година значајне победе је левица однела у Чилеу, победом Габријела Борића, а нарочито у Колумбији, дотадашњем десном упоришту, где је левица имала присуство само у левичарским побуњеничким герилама. Сведоци смо ових дана погоршања односа између Густава Петра, колумбијског председника и бившег припадника ЕЛН-а, и између председника САД Доналда Трампа. Но, оно што треба
напоменути, јесте да је у Латинској Америци заживео и тренд тзв. нове левице, која је у погледу на друштвена питања доста либерална, малтене троцкистичка, а и геополитички није више толико антиимперијалистички настројена. У том смислу, никако не можемо
истом сматрати чавистичку Мадурову левицу у Венецуели и ону Габријела Борића у Чилеу. Такође, осим подела међу левицом у неким земљама, видимо да су и неки најистакнутији представници исте еволуирали, те бразилски председник Лула по овим питањима такође не може да се сматра левичарем типа Мадура, него у многим аспектима пре левичар Борићевог типа. Левица је константно под притисцима САД, али се чини да је боље односе имала са демократским администрацијама од републиканских, а посебно у односу на трампистичку Америку. На простору централне Америке Куба и Никарагва одолевају спољним ударима, Мексико је последњих година направио заокрет улево (Андрез Лопез Обрадор, па Клаудија Шејнбаум), а занимљиво да је и Мексико дошао у сукоб са Трампом (слично Венецуели и Колумбији) по питању наркокартела (плус питање
миграција у САД). Државни удар у Хондурасу и свргавање Мануела Зелаје 2009. године, показују да пучеви подстакнути страним интервенционизмом не јењавају ни у 21. веку на том простору, али је Зелајина супруга Сиомара Кастро успела да постане председник земље више од деценије након тога. Панама је имала геополитичка лавирања, када је 2017. године приступила Иницијативи Појас и пут, али је садашњи председник Хозе Раул Мулино под америчким притиском одлучио то да обустави. 

Једна од првих спољнополитичких активности друге Трампове администрације била је управо мисија у циљу избацивања Кине из Панамског канала, али и из Панаме уопште. Притисци на Панаму у вези канала, изјаве о Канади, Гренланду, уз другачији приступ Украјини и
Русији, могу да се тумаче и као некаква Трампова верзија Монроове доктрине, а трговински притисци и увођење царина (нарочито жесток однос према Бразилу) такође се могу тумачити на том трагу.

Проглашавање наркокартела терористичким организацијама, питање враћања миграната на чему САД инсистирају, погоршање односа са Бразилом, Венецуелом, Колумбијом, Мексиком итд. сигнали су који не могу остати непримећени. У Латинској Америци није толико велики утицај Русије (ни близу као што је тај утицај имао некада СССР), са којом Трамп кроз игру топло-хладно, ипак се труди да ресетује односе,
али јесте огроман утицај Кине, пре свега економски и кроз бројне инвестиције, инфраструктурне и стратешке пројекте. Док је почетком 2000-их утицај Кине у овим земљама још увек био неупоредив са САД, данас се ситуација драстично изменила, те се може сматрати да на простору Латинске Америке САД и Кина воде геополитички, или боље речено геоекономски рат, као подврсту њиховог општег трговинског и
геополитичког планетарног сукоба.

Кинески уплив и инвестиције су толико свеобухватни и одговарају развоју многих од тих земаља, да чак и оне државе у којима тренутно на власти бивају лидери идеолошки сроднији САД него Кини, немају тај луксуз да раскидају грандиозне пројекте. Кину из Бразила није могао да истера ни Болсонаро, као што неће то успети ни Милеј из Аргентине, ма колико дуго још владао, јер је реч о дуготрајним пројекцијама.

Аргентина јесте замрзла свој пут ка БРИКС-у и за разлику од времена Кристине Кирхнер не говори се више о могућности отварања руских војних база на простору Аргентине, Милеј може да се буни против кинеских пројеката, али у суштини кинески уплив у ту, као и у многе друге земље, делује просто незаустављив. Потребан је заиста страховит притисак Трампа да би се на том пољу нешто променило, чиме пре могу да подлегну неке слабије земље попут Панаме, а никако гиганти попут Бразила. Демонстрацију кинеске одлучности
представљају амбиције у Перуу, њена улога у АПЕК-у и инвестирање у луку Чанкај, што сведочи о свеобухватној стратегији за то подручје, која је интегрисана у кинеску глобалну стратегију, и говори о дугорочности кинеских планова. Да би САД парирале оваквим грандиозним мегаприојектима, није довољно само да прете земљама које улазе у
аранжмане са Кином, већ и да понуде некакву реалну алтернативу која ће да продукује инфраструктурна решења и отварање нових радних места. 

Предност Кине је и што се не меша у унутрашња политичка уређења, већ се води геоекономским интересима, а од чисто политичких ствари, једино на том простору грчевито лобира за политику Једне Кине и
отпризнавања Тајвана. Неспорно је да земље Латинске Америке имају велики потенцијал, само је питање да ли ће га и како искористити.

Нарочито је значајан гигант попут Бразила, али и друге земље као што су Аргентина, Мексико итд. Овај регион не може се посматрати само кроз призму проблема који се у њему дешавају, а који изазивају и глобалне реперкусије (попут кокаинског наркотрафикинга и ратова картела), већ и кроз потенцијале и развојне шансе које може да оствари. Утицај великих сила на овом простору је огроман, али је већа
еманципација и регионално удруживање под паролом "Латинска Америка латиноамеричким народима" барем у одређеном степену итекако пожељан и остварив.

Донекле је већ присутан, без обзира на бројне поделе и политичке сукобе (од оних баналнијих попут спора Мексика и Еквадора око политичког азила до оних озбиљнијих попут територијалних и идеолошких спорова). Да је данас Симон Боливар жив, вероватно
би био против Монроове доктрине 2.0. (иако му је она прва погодовала) и залагао би се за јачу глобалну улогу овог занимљивог простора, већу аутономију и отклон од великих сила, те би вероватно гледао више ка БРИКС-у, Глобалном Југу, Групи 77, него ка северном Великом брату, Г-7 и осталим глобалним коридорима моћи, који на овај регион гледају као на плен, можда и у већој мери него што је то у своје време чинила Шпанска Империја, само на далеко суптилнији начин.