OTPAD KAO RESURS Ogromna količina hrane završi na đubrištu, a mogla bi biti iskorištena
Rezultati istraživanja pokazuju da je količina hrane koju svesno ili nesvesno bacamo ogromna. Čak 30 odsto hrane koja se u svetu proizvede na kraju završi kao otpad.
– Istrživanja govore da čak 61 odsto prehrambenog otpada potiče iz samih domaćinstava – kaže nam profesorka turizma i održivog razvoja i vlasnica seoskog turističkog domaćinstva „Krivac“ u Sremskim Karlovcima Ivana Mišković, uz napomenu da to može biti hrana koju kupimo, a ona se u međuvremenu pokvari ili skuvamo, a ne pojedemo. – Po istraživanju Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, u Srbiji se 83 kilograma hrane po osobi godišnje baci ukupno, što bi slikovito moglo da se kaže da od tri kese namirnica koje u trgovinama kupimo, jedna završi kao otpad. Statistika u Evropskoj uniji od pre tri godine kazuje da je tamo i gora situacija nego kod nas. U zemljama EU 131 kilogram hrane po osobi se baci, od čega 70 kg nastaje kao otpad u samim kućama, devet kg hrane se odbacuje zato što se pokvari u prodavnicama ili joj istekne rok trajanja pa je oni otpišu bez obzira što bi mogla da se iskoristi za nešto drugo. U primarnoj proizvodnji izgubi se, znači, na samoj njivi ili farmi 11 kilograma, 12 kilograma u restoranima i drugim ugostiteljskim objektima i 28 kilograma u preradi i transportu.
Ljuske od voća, povrća, jaja... mogu da se kompostiraju, ali to hoteli nemaju gde da rade, što je šansa za nekog ko ima adekvatno zemljište i hoće da pokrene biznis
Miškovićeva naglašava da kod nas, nažalost, zakon ne dozvoljava restoranima da hranu koju ne utroše, sitematski distribuiraju sirotištima, narodnim kuhinjama ili svratištima. Po njenom mišljenju, trebalo bi promeniti zakonsku regulativu čime bi se postigla višestruka korist.
– Ima puno ugostitelja koji su voljni da to rade ne samo sa jelima koja su ostala u šerpama neprodata, nego i sa namirnicama koje sutra neće koristiti jer im po sistematizaciji posla stiže nova. Samo od starog hleba može da se napravi puno toga i to bi nekom moglo mnogo da znači. Postoje pojedinačni uspešni primeri, ali bi trebalo omasoviti takvu praksu i omogućiti ugostiteljima da viškove hrane prosleđuju socijalno ugroženima, a zauzvrat im umanjiti porez.
U Vojvodini inače postoji „Banka hrane“ sa sedištem u Irigu, koja sakuplja robu pred istekom roka trajanja u trgovinama i prosleđuje ugroženima.
– U Beču je to vrlo dobro regulisano – navodi Ivana Mišković. – Kod njih je pre nekloliko godina zakon predvideo da se za prazne stambene i poslovne prostore vlasnicima umanji porez ukoliko ih izdaju udrženjima i organizacijama koje prikupljaju iz prodavnica i restorana namirnice i prave obroke za socijalno ugrožene građane. Neki od njih nude hranu besplatno ili po minimalnoj ceni tako da se dosta imigranata i studenata tako hrani. To bi bilo dobro primeniti i kod nas. Takav model mogao bi na nivou opštine da se implementira.
Iskustva iz razvijenog sveta
Iskustva iz sveta, napominje Ivana Mišković, mogu da nam budu primer. U Danskoj postoje naselja kao što je novosadski Liman sa komposterom između zgrada, u koji stanari iz svoje kuhinje donose otpad. Kompostere imaju i škole čiji đaci na delu uče o kompostiranju. Nisu retkost ni komunalne baštice, parcele za koje ljudi plaćaju godišnji zakup, sade na njoj šta žele pri čemu računaju na alat, stručnu podršku i đubrivo iz kompostera. „U razvijenom svetu otpad je resurs – koji se plaća”, ukazuje Ivana Mišković.
Miškovićeva smatra da bi o smanjenju prehrambenog otpada trebalo više da se priča. Kao član nekoliko udruženja i polaznik edukacija u vezi sa prehrambenim otpadom, cirkularnom ekonomijom i održivim poslovanjem, u prilici je da vidi koliko su ugostitelji zaintereosvani za tu temu jer imaju glavobolju zbog toga što ne znaju šta sa hranom koja nije iskorištena. Ona napominje da ne treba zaboraviti ni otpatke od namirnica poput ljuski od voća i povrća, jaja... koje mogu da se kompostiraju. To hoteli nemaju gde fizički da rade, i to je šansa za nekoga ko hoće da pokrene biznis, a ima zemljište.
– Tu se otvara mogućnost za mlade koji bi da žive u ruralnim krajevima, ali ne samo za njih, da naprave kompostere i uslužno kompostiraju, jer su količine te vrste otpada ogromne. Đubrivo koje se na taj način dobije, može da se prodaje proizvođačima i tako da se zatvori krug i održava ciklus proizvodnje. Mislim da je to budućnost, ali neophodna je edukacija o tome – kaže Ivana.
U svom domaćinstvu nazvanom Krivac po potesu u kom se nalazi, ona već tri godine, kako kaže, produžava rok upotrebe namirnica koje joj doniraju ljudi, jer im je žao da propadnu ili bace, a još uvek mogu da se iskoriste. Tim sa kojim radi spreman je 24 sata da prihvati namirnice. Uvek u rezervi imaju dovoljnu količinu šećera i drugih sastojaka za eventualnu proizvodnju džemova i sokova, 10 litara rastvora za zimnicu, kao i ambalažu. Napravljeno može da se posluži kao obrok ili proda kao suvenir sa ekološkom komponentom koji će ekološki osvešćen turista da kupi.