ОТПАД КАО РЕСУРС Огромна количина хране заврши на ђубришту, а могла би бити искориштена
Резултати истраживања показују да је количина хране коју свесно или несвесно бацамо огромна. Чак 30 одсто хране која се у свету произведе на крају заврши као отпад.
– Истрживања говоре да чак 61 одсто прехрамбеног отпада потиче из самих домаћинстава – каже нам професорка туризма и одрживог развоја и власница сеоског туристичког домаћинства „Кривац“ у Сремским Карловцима Ивана Мишковић, уз напомену да то може бити храна коју купимо, а она се у међувремену поквари или скувамо, а не поједемо. – По истраживању Националне алијансе за локални економски развој, у Србији се 83 килограма хране по особи годишње баци укупно, што би сликовито могло да се каже да од три кесе намирница које у трговинама купимо, једна заврши као отпад. Статистика у Европској унији од пре три године казује да је тамо и гора ситуација него код нас. У земљама ЕУ 131 килограм хране по особи се баци, од чега 70 кг настаје као отпад у самим кућама, девет кг хране се одбацује зато што се поквари у продавницама или јој истекне рок трајања па је они отпишу без обзира што би могла да се искористи за нешто друго. У примарној производњи изгуби се, значи, на самој њиви или фарми 11 килограма, 12 килограма у ресторанима и другим угоститељским објектима и 28 килограма у преради и транспорту.
Љуске од воћа, поврћа, јаја... могу да се компостирају, али то хотели немају где да раде, што је шанса за неког ко има адекватно земљиште и хоће да покрене бизнис
Мишковићева наглашава да код нас, нажалост, закон не дозвољава ресторанима да храну коју не утроше, ситематски дистрибуирају сиротиштима, народним кухињама или свратиштима. По њеном мишљењу, требало би променити законску регулативу чиме би се постигла вишеструка корист.
– Има пуно угоститеља који су вољни да то раде не само са јелима која су остала у шерпама непродата, него и са намирницама које сутра неће користити јер им по систематизацији посла стиже нова. Само од старог хлеба може да се направи пуно тога и то би неком могло много да значи. Постоје појединачни успешни примери, али би требало омасовити такву праксу и омогућити угоститељима да вишкове хране прослеђују социјално угроженима, а заузврат им умањити порез.
У Војводини иначе постоји „Банка хране“ са седиштем у Иригу, која сакупља робу пред истеком рока трајања у трговинама и прослеђује угроженима.
– У Бечу је то врло добро регулисано – наводи Ивана Мишковић. – Код њих је пре неклолико година закон предвидео да се за празне стамбене и пословне просторе власницима умањи порез уколико их издају удржењима и организацијама које прикупљају из продавница и ресторана намирнице и праве оброке за социјално угрожене грађане. Неки од њих нуде храну бесплатно или по минималној цени тако да се доста имиграната и студената тако храни. То би било добро применити и код нас. Такав модел могао би на нивоу општине да се имплементира.
Искуства из развијеног света
Искуства из света, напомиње Ивана Мишковић, могу да нам буду пример. У Данској постоје насеља као што је новосадски Лиман са компостером између зграда, у који станари из своје кухиње доносе отпад. Компостере имају и школе чији ђаци на делу уче о компостирању. Нису реткост ни комуналне баштице, парцеле за које људи плаћају годишњи закуп, саде на њој шта желе при чему рачунају на алат, стручну подршку и ђубриво из компостера. „У развијеном свету отпад је ресурс – који се плаћа”, указује Ивана Мишковић.
Мишковићева сматра да би о смањењу прехрамбеног отпада требало више да се прича. Као члан неколико удружења и полазник едукација у вези са прехрамбеним отпадом, циркуларном економијом и одрживим пословањем, у прилици је да види колико су угоститељи заинтереосвани за ту тему јер имају главобољу због тога што не знају шта са храном која није искориштена. Она напомиње да не треба заборавити ни отпатке од намирница попут љуски од воћа и поврћа, јаја... које могу да се компостирају. То хотели немају где физички да раде, и то је шанса за некога ко хоће да покрене бизнис, а има земљиште.
– Ту се отвара могућност за младе који би да живе у руралним крајевима, али не само за њих, да направе компостере и услужно компостирају, јер су количине те врсте отпада огромне. Ђубриво које се на тај начин добије, може да се продаје произвођачима и тако да се затвори круг и одржава циклус производње. Мислим да је то будућност, али неопходна је едукација о томе – каже Ивана.
У свом домаћинству названом Кривац по потесу у ком се налази, она већ три године, како каже, продужава рок употребе намирница које јој донирају људи, јер им је жао да пропадну или баце, а још увек могу да се искористе. Тим са којим ради спреман је 24 сата да прихвати намирнице. Увек у резерви имају довољну количину шећера и других састојака за евентуалну производњу џемова и сокова, 10 литара раствора за зимницу, као и амбалажу. Направљено може да се послужи као оброк или прода као сувенир са еколошком компонентом који ће еколошки освешћен туриста да купи.