KREĆE SEZONA SLAVA U SRPSKOM NARODU I domaćini i gosti ove običaje treba da ispoštuju
Dolaskom novembra u Srbiji počinje sezona slava vreme kada domaćinstva širom zemlje obeležavaju svoje porodične zaštitnike, uz bogatu trpezu, sveću, tamjan i molitvu.
Slava, kao jedinstveni pravoslavni običaj, duboko je ukorenjena u srpskom identitetu i prenošena je s kolena na koleno, čuvajući se i u najtežim istorijskim vremenima. Od ovog meseca počinju najčešće i najpoznatije slave, među kojima prednjače Sveti Aranđel Mihailo (Aranđelovdan), Sveti Nikola, Sveti Jovan Krstitelj (Jovanjdan), Sveti Georgije (Đurđic) i Sveti Stefan.
Sveti Nikola, koji pada pada 19. decembra, ubedljivo je najrasprostranjenija slava u Srbiji. Kaže se da „pola Srbije slavi, a pola ide na slavu“. Obeležava se u postu, pa trpeza obično podrazumeva ribu, pasulj, salate i posne kolače. Sveštenici kažu da je veliki greh pripremati mrsnu trpezu na ovaj dan.
Sveti Nikola
Druga po zastupljenosti slava u našoj zemlji je Aranđelovdan, koji se slavi 21. novembra. Sveti Arhangel Mihailo smatra se vojskovođom nebeskih sila, pa se ova slava smatra zaštitom doma i porodice. Slavi se mrsno, osim ako padne u vreme posta ili u sredu ili petak.
Jovanjdan, koji pada 20. januara, slava je mnogih srpskih domaćina. Sveti Jovan se poštuje kao zaštitnik kumstva i bratstva, pa je običaj da se toga dana potvrđuje kumstvo i učvršćuju prijateljske veze.
Đurđic (16. novembar) i Đurđevdan (6. maj) obeležavaju dolazak zime, odnosno proleća. Ove slave su vezane za plodnost i obnovu prirode, pa se u mnogim krajevima i danas poštuju običaji iz starih vremena – paljenje sveće u polju, posipanje žitom i blagoslov stoke.
Slavska sveća je simbol Božjeg blagoslova
U središtu svake slave nalaze se slavski kolač, žito (koljivo), sveća i vino. Kolač se mesi uoči slave, ukrašava hrišćanskim simbolima i osveštava u crkvi. Tokom slavskog obreda, domaćin i sveštenik lome kolač i preliju ga vinom, što simbolizuje zajedništvo i zahvalnost Bogu. Žito se priprema u čast predaka i simbol je vaskrsenja, dok se slavska sveća pali kao znak molitve i Božjeg blagoslova.
U mnogim krajevima i dalje se poštuje običaj da se gost prima sa hlebom i solju, a da domaćin svakog gosta prvo posluži rakijom. Iako se moderni način života odrazio i na slavske trpeze, jer se često uz tradicionalna jela sve češće se nalaze i savremeni specijaliteti, suština običaja ostaje ista, a to je okupljanje porodice, rodbine i prijatelja u duhu ljubavi i poštovanja.
Najčešće greške domaćina
U poslednje vreme sve češće se ukazuje na greške koje se prave tokom slavljenja, ali i na propuste nekih sveštenika. Mnogi vernici pogrešno tumače da je slavski obred tek formalnost, pa kolač i žito ne nose na osveštanje u crkvu, već sve obavljaju kod kuće bez prisustva sveštenika. Dešava se i da sveštenici, zbog pretrpanog rasporeda tokom „sezone slava“, obavljaju obrede na brzinu, ponekad čak i bez molitve ili zajedničkog lomljenja kolača.
Takođe, česta je greška i pogrešno razumevanje posta – mnogi domaćini pripremaju posnu trpezu, ali ne poštuju duhovni smisao posta, koji podrazumeva i uzdržavanje od svađe, ružnih reči i prejedanja.
Sezona slava u Srbiji praktično traje od novembra do februara, kada se obeležava najveći broj svetitelja koje Srbi slave kao svoje zaštitnike. Iako svaka slava ima svoje osobenosti, zajednički im je duh okupljanja, zahvalnosti i molitve. U vremenu kada se mnoge tradicije gube, slava ostaje jedan od najživljih izraza srpskog identiteta, spoj vere, porodice i gostoprimstva.
Bez obzira na sve promene, slavska sveća i dalje gori u gotovo svakom srpskom domu, podsećajući da koreni tradicije mogu da opstanu i u savremenom svetu, ako se neguju sa poštovanjem i ljubavlju.