КРЕЋЕ СЕЗОНА СЛАВА У СРПСКОМ НАРОДУ И домаћини и гости ове обичаје треба да испоштују
Доласком новембра у Србији почиње сезона слава време када домаћинства широм земље обележавају своје породичне заштитнике, уз богату трпезу, свећу, тамјан и молитву.
Слава, као јединствени православни обичај, дубоко је укорењена у српском идентитету и преношена је с колена на колено, чувајући се и у најтежим историјским временима. Од овог месеца почињу најчешће и најпознатије славе, међу којима предњаче Свети Аранђел Михаило (Аранђеловдан), Свети Никола, Свети Јован Крститељ (Јовањдан), Свети Георгије (Ђурђиц) и Свети Стефан.
Свети Никола, који пада пада 19. децембра, убедљиво је најраспрострањенија слава у Србији. Каже се да „пола Србије слави, а пола иде на славу“. Обележава се у посту, па трпеза обично подразумева рибу, пасуљ, салате и посне колаче. Свештеници кажу да је велики грех припремати мрсну трпезу на овај дан.
Свети Никола
Друга по заступљености слава у нашој земљи је Аранђеловдан, који се слави 21. новембра. Свети Архангел Михаило сматра се војсковођом небеских сила, па се ова слава сматра заштитом дома и породице. Слави се мрсно, осим ако падне у време поста или у среду или петак.
Јовањдан, који пада 20. јануара, слава је многих српских домаћина. Свети Јован се поштује као заштитник кумства и братства, па је обичај да се тога дана потврђује кумство и учвршћују пријатељске везе.
Ђурђиц (16. новембар) и Ђурђевдан (6. мај) обележавају долазак зиме, односно пролећа. Ове славе су везане за плодност и обнову природе, па се у многим крајевима и данас поштују обичаји из старих времена – паљење свеће у пољу, посипање житом и благослов стоке.
Славска свећа је симбол Божјег благослова
У средишту сваке славе налазе се славски колач, жито (кољиво), свећа и вино. Колач се меси уочи славе, украшава хришћанским симболима и освештава у цркви. Током славског обреда, домаћин и свештеник ломе колач и прелију га вином, што симболизује заједништво и захвалност Богу. Жито се припрема у част предака и симбол је васкрсења, док се славска свећа пали као знак молитве и Божјег благослова.
У многим крајевима и даље се поштује обичај да се гост прима са хлебом и сољу, а да домаћин сваког госта прво послужи ракијом. Иако се модерни начин живота одразио и на славске трпезе, јер се често уз традиционална јела све чешће се налазе и савремени специјалитети, суштина обичаја остаје иста, а то је окупљање породице, родбине и пријатеља у духу љубави и поштовања.
Најчешће грешке домаћина
У последње време све чешће се указује на грешке које се праве током слављења, али и на пропусте неких свештеника. Многи верници погрешно тумаче да је славски обред тек формалност, па колач и жито не носе на освештање у цркву, већ све обављају код куће без присуства свештеника. Дешава се и да свештеници, због претрпаног распореда током „сезоне слава“, обављају обреде на брзину, понекад чак и без молитве или заједничког ломљења колача.
Такође, честа је грешка и погрешно разумевање поста – многи домаћини припремају посну трпезу, али не поштују духовни смисао поста, који подразумева и уздржавање од свађе, ружних речи и преједања.
Сезона слава у Србији практично траје од новембра до фебруара, када се обележава највећи број светитеља које Срби славе као своје заштитнике. Иако свака слава има своје особености, заједнички им је дух окупљања, захвалности и молитве. У времену када се многе традиције губе, слава остаје један од најживљих израза српског идентитета, спој вере, породице и гостопримства.
Без обзира на све промене, славска свећа и даље гори у готово сваком српском дому, подсећајући да корени традиције могу да опстану и у савременом свету, ако се негују са поштовањем и љубављу.