OVAJ OBIČAJ NA SAHRANAMA SMATRA SE VELIKIM GREHOM Mnogi ne znaju pa ga i dalje praktikuju!
U nekim krajevima Srbije, za pogreb su vezani brojni suvišni i štetni običaji.
Dužnost hrišćanima nalaže da se u molitvama sećaju svojih pokojnika, da se mole Bogu za pokoj njihovih duša, pale im sveće, drže parastose i pomene, podižu im spomenike kao obeležja na grobovima i da njihove grobove održavaju u pristojnom i urednom stanju.
Na nekim grobljima u Srbiji, međutim, podižu se i skupoceni spomenici, kao i kapele novokomponovane arhitekture koje više liče na vikendice, sa frižiderima, televizorima i krevetima – što predstavlja ružan i neprimeren običaj koji se vremenom ustalio.
Nadgrobni spomenik, kako se navodi, treba da bude skroman, sa hrišćanskim obeležjem u vidu krsta. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama i činiti dobra dela za pokoj njihovih duša, kroz pomoć siromašnima, davanje priloga crkvama, bolnicama ili ustanovama koje brinu o deci i ugroženima.
Što se tiče stava crkve u vezi sa opelom i sahranom, najvažniji su žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše preminulog i za oproštaj grehova koje je u životu učinio. Važni su i pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je i pomen molitva.
U pojedinim krajevima Srbije, međutim, i dalje postoje brojni štetni običaji koji su često u suprotnosti sa učenjem crkve. Iako ih je teško iskoreniti jer su vekovima prisutni, sve češće se uvode i novi običaji koji se lakše mogu promeniti.
Jedan od takvih je kupovina velikih venaca za sahranu, kao i darivanje svih prisutnih raznim poklonima. I jedno i drugo predstavlja velike izdatke i potpuno je nepotrebno. Umesto toga, novac bi se mogao predati domu žalosti kako bi se pomoglo u pokrivanju troškova sahrane.
Uobičajila se i velika priprema jela i pića, što ponekad dovede do toga da se sahrana pretvori u gozbu. Učesnici se najedu i napiju, pa se u pijanom stanju neretko nedolično ponašaju – što se smatra velikim i nedopustivim grehom prema pokojniku i njegovoj porodici.
Za četrdesetodnevni parastos vezani su različiti običaji, među kojima je i klanje „dušnog brava“, što takođe ne spada u crkvene i verske običaje.
Posle šest meseci ili godinu dana mogu se vršiti molitve i parastosi za pokojnike. Tada se, kao i za 40. dan, priprema žito koje osvećuje sveštenik, odlazi se na groblje, pale se sveće i grob se okađuje. Parastosi se mogu obavljati i češće, ali gozbe ni u tim prilikama nisu crkveni običaj.
Lepote Srbije
