ОВАЈ ОБИЧАЈ НА САХРАНАМА СМАТРА СЕ ВЕЛИКИМ ГРЕХОМ Многи не знају па га и даље практикују!

Дужност хришћанима налаже да се у молитвама сећају својих покојника, да се моле Богу за покој њихових душа, пале им свеће, држе парастосе и помене, подижу им споменике као обележја на гробовима и да њихове гробове одржавају у пристојном и уредном стању.

На неким гробљима у Србији, међутим, подижу се и скупоцени споменици, као и капеле новокомпоноване архитектуре које више личе на викендице, са фрижидерима, телевизорима и креветима – што представља ружан и непримерен обичај који се временом усталио.

Надгробни споменик, како се наводи, треба да буде скроман, са хришћанским обележјем у виду крста. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама и чинити добра дела за покој њихових душа, кроз помоћ сиромашнима, давање прилога црквама, болницама или установама које брину о деци и угроженима.

Што се тиче става цркве у вези са опелом и сахраном, најважнији су жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе преминулог и за опроштај грехова које је у животу учинио. Важни су и помени који се врше од куће до гробља, јер је и помен молитва.

У појединим крајевима Србије, међутим, и даље постоје бројни штетни обичаји који су често у супротности са учењем цркве. Иако их је тешко искоренити јер су вековима присутни, све чешће се уводе и нови обичаји који се лакше могу променити.

Један од таквих је куповина великих венаца за сахрану, као и даривање свих присутних разним поклонима. И једно и друго представља велике издатке и потпуно је непотребно. Уместо тога, новац би се могао предати дому жалости како би се помогло у покривању трошкова сахране.

Уобичајила се и велика припрема јела и пића, што понекад доведе до тога да се сахрана претвори у гозбу. Учесници се наједу и напију, па се у пијаном стању неретко недолично понашају – што се сматра великим и недопустивим грехом према покојнику и његовој породици.

За четрдесетодневни парастос везани су различити обичаји, међу којима је и клање „душног брава“, што такође не спада у црквене и верске обичаје.

После шест месеци или годину дана могу се вршити молитве и парастоси за покојнике. Тада се, као и за 40. дан, припрема жито које освећује свештеник, одлази се на гробље, пале се свеће и гроб се окађује. Парастоси се могу обављати и чешће, али гозбе ни у тим приликама нису црквени обичај.

Лепоте Србије