"KOZA ILI KO JE SILVIJA?" U SRPSKOM NARODNOM POZORIŠTU Šta je za ručak?

Teško je bilo danas otići na premijeru u Srpsko narodno pozorište. Bus je skrenuo sa putanje, jer je kod Vlade Vojvodine protest, pa sam se, žureći i upijajući drugu vrstu groznice, one subotnje večeri na Trgu slobode, još jednom setio Šekspirovog ”Ričarda Trećeg” i tog našeg ludila vladara. Teško da mi se još gleda rat polova, pomislio sam.

Međutim, pozorište kao pozorište. Iako jedno ne radi, drugo je zatvoreno, u trećem se štrajkuje, dovoljno je bilo prvih nekoliko minuta Olbijeve drame ”Koza ili ko je Silvija?”, elegantne, nenametljive režije Egona Savina i vrhunske igre Borisa Isakovića i Jasne Đuričić da potpuno smetnem sa uma svaki drugu stvarnost osim one koja je zavladala predstavom.

Cinik bi rekao - pa dobro, šta je tu sad problem. Čovek uspešan, dobar muž, otac, i da, malo eksperimentiše u srednjim godinama. Okej, malo više eksperimentiše, sa jačim ”drogama”, ali i pored snažnog konzervativnog otpora, istorija se ne vraća unazad i vreme je ne samo seksualnih sloboda, nego i poliamorije, otvorenih brakova, slobode izbora partnera, pa će valjda neko to da pomiri i sa pravima životinja.

Međutim, ne bi Olbi toliko uzburkao duhove da nije baš tih malo jačih ”droga” koje je umešao u dramski napitak predstave. Martin (Boris Isaković) bi bio sasvim običan čovek kada bi "zastranio" sa nekom ljubavnicom, ili ljubavnikom. Ovako, sasvim običan čovek teško da može da se zaljubi u kozu. Dakle, on ne upražnjava seks sa životinjom, on se u nju zaljubio.

- Ja nju volim! - kaže Martin svojoj ženi Stivi (Jasna Đuričić), koju takođe voli. A imaju i sina, koji je gej. E, tu je drama. 

Teatrolozi bi se upleli u arhetipove grčke tragedije i odnose u predstavljenoj porodici, koji postaju značajno kompleksniji kad se sagledaju iz ugla apolonske i dionizijske suprotstavljenosti, sa ili bez hora u igri. Maske normalnosti, tabui, unutrašnji pokretači koje je teško dokučiti… Uostalom, pitanje ljubavi i posvećenosti, svakako nisu od juče, iako deluje da su to savremeni ljudi sve lepo dešifrovali i podesili tako da, ako ništa drugo, sve može da se reši uz pomoć dobre psihoterapije. Međutim, ne lezi vraže. U drami ”Koza ili ko je Silvija?” niko od aktera ne može da objasni šta se sa njim događa, niti pokušava, jer je uvučen u vrtlog u kojem su rodne uloge ontološki obrasci, da se izrazim filozofski. Tako Stivi ne može da razume ili prihvati da se s njenim mužem nešto čudno dešava. Da možda samo prolazi kroz krizu srednjih godina. Da ima sve, pa bi nešto što mu se ne da. Ne, ona je mrtva ozbiljna dok je ubistveno ljubomorna. Njena izjava da zato što je on uništio nju, uništiće ona njega, bukvalno znači da je postojala samo zahvaljujući toj ljubavi i apsolutnoj vernosti i odanosti. 

Postoje mnogi načini da se gleda na ovaj komad. Jesmo li suviše besni, zaslepljeni, komotni, da nam se može sve i ne može ništa? Jesmo li pod uticajem imperativa monogamnosti? Na kraju krajeva, jesmo li to uopšte mi?

Raspad jedne dobrostojeće, zapadnjačke porodice, metafizički očaj, praznina, krv, životinje i životinjsko, tragično, društveno… Svega tu ima, a zapravo, lepota predstave "Koza ili ko je Silvija?" je u tome što ona deluje kao jedna pomalo bizarna, ali pitka epizoda iz svakodnevno sanjanog života.

Dobro napisan komad je dobro i izgovoren, izveden na sceni. Svaka replika je delovalo prirodno. Pored Borisa i Jasne koji zaista deluju kao zauvek izgubljeni savršeni bračni par, dugo nisam video Nenada Pećinara (Ros, porodični prijetelj) toliko stopljenog sa likom kojeg igra. Njegova uloga, pa i funkcija u drami je višestruka. Za razliku od Martina i njegovog sina Bilija, Ros je tipičan predstavnik muškog roda u patrijarhalnoj podeli uloga - muškarčina, ali i konzervativac, ograničenih nastojanja da proširi nivoe razumevanja sveta. Bili Aleksandra Sarape dobro lavira između generacijskog (17 godina) i odraslog držanja, jer deluje kao da je u intelektualnoj i ekonomski emancipovanoj porodici, jedinac, uspeo da stasa brže od svojih vršnjaka. Samo što njegovu dramu reditelj Savin u potpunosti pretvara u dramu njegovih roditelja, tačnije majki, žena, sa malom, ali znatnom promenom kraja - umesto da se Bili pita gde su mu mama i tata, predstava se završava naredbom koju Stivi izdaje obojici...

Mi i dalje ne vidimo nijedan valjani razlog zašto ova porodica strada. Jezikom tragedije, čak, ne vidi se jasno ni to šta je hibris njenih junaka. To što su imali savršeni život? To što su se voleli i bili verni jedno drugom?

U originalnom tekstu ima jedan trenutak kada martin prebacuje Stivi da je na selo išao zbog nje, zbog želje da u kućici nađu svoju utopiju. A ispostaviće se da je Martin tamo, umesto kućice za Stivijinu i njegovu utopiju, našao kozu Silviju. Je li to razlog? Je li to taj hibris, to prokletstvo čoveka (i žene), od Rajskoga vrta?

Bilo kako bilo, teško je pomisliti, pa i argumentovati da pisac kao što je Olbi nije znao šta čini. Da tragediju jedne porodice nije dramaturški potkrepio nekim argumentom. Zapravo, on je birajući jedan od apsurdnijih ”izlaza” čoveka iz društva u prirodu, vraćanje životinjskom, zatim i ubijanje tog istog životinjskog, celu stvar učinio još strašnijom i uznemirujućom, bizranom. Nema sreće! Bogovi (ili ljudi) su se opasno našalili kad su proglasili da je moguće steći je, šta god da činili i koliko god da u tome bili uspešni. Iako načelno pripada onome to je okarakterisano američkim odgovorom na teatar apsurda, Olbi, kao i većina najznačajnijih američkih autora (Miler, Vilijams, O’Nil), zapravo se bavi porodicom. Budući da u "Kozi" na prvi pogled nije reč o disfunkcionalnoj, niti porodici pritisnutoj društvenim okolonostima, Olbi bira apsurdistički, a zapravo metafizički put da pokaže koliko je truleži ispod onoga što zovemo sreća. 

Mi ne srećemo često srećne porodice, ugledne ljude, ali ako ih negde ima, sigurno dolaze u pozorište. Da li je predstava u SNP-u neko interno prepoznavanje užasnog raspada elitističke građanske kulture? Ne znam. Znam samo da je nakon gledanja u meni ostala jeza i nelagoda. Da ne kažem šta sam taj dan imao za ručak.