"КОЗА ИЛИ КО ЈЕ СИЛВИЈА?" У СРПСКОМ НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ Шта је за ручак?

Тешко је било данас отићи на премијеру у Српско народно позориште. Бус је скренуо са путање, јер је код Владе Војводине протест, па сам се, журећи и упијајући другу врсту грознице, оне суботње вечери на Тргу слободе, још једном сетио Шекспировог ”Ричарда Трећег” и тог нашег лудила владара. Тешко да ми се још гледа рат полова, помислио сам.

Међутим, позориште као позориште. Иако једно не ради, друго је затворено, у трећем се штрајкује, довољно је било првих неколико минута Олбијеве драме ”Коза или ко је Силвија?”, елегантне, ненаметљиве режије Егона Савина и врхунске игре Бориса Исаковића и Јасне Ђуричић да потпуно сметнем са ума сваки другу стварност осим оне која је завладала представом.

Циник би рекао - па добро, шта је ту сад проблем. Човек успешан, добар муж, отац, и да, мало експериментише у средњим годинама. Океј, мало више експериментише, са јачим ”дрогама”, али и поред снажног конзервативног отпора, историја се не враћа уназад и време је не само сексуалних слобода, него и полиаморије, отворених бракова, слободе избора партнера, па ће ваљда неко то да помири и са правима животиња.

Међутим, не би Олби толико узбуркао духове да није баш тих мало јачих ”дрога” које је умешао у драмски напитак представе. Мартин (Борис Исаковић) би био сасвим обичан човек када би "застранио" са неком љубавницом, или љубавником. Овако, сасвим обичан човек тешко да може да се заљуби у козу. Дакле, он не упражњава секс са животињом, он се у њу заљубио.

- Ја њу волим! - каже Мартин својој жени Стиви (Јасна Ђуричић), коју такође воли. А имају и сина, који је геј. Е, ту је драма. 

Театролози би се уплели у архетипове грчке трагедије и односе у представљеној породици, који постају значајно комплекснији кад се сагледају из угла аполонске и дионизијске супротстављености, са или без хора у игри. Маске нормалности, табуи, унутрашњи покретачи које је тешко докучити… Уосталом, питање љубави и посвећености, свакако нису од јуче, иако делује да су то савремени људи све лепо дешифровали и подесили тако да, ако ништа друго, све може да се реши уз помоћ добре психотерапије. Међутим, не лези враже. У драми ”Коза или ко је Силвија?” нико од актера не може да објасни шта се са њим догађа, нити покушава, јер је увучен у вртлог у којем су родне улоге онтолошки обрасци, да се изразим филозофски. Тако Стиви не може да разуме или прихвати да се с њеним мужем нешто чудно дешава. Да можда само пролази кроз кризу средњих година. Да има све, па би нешто што му се не да. Не, она је мртва озбиљна док је убиствено љубоморна. Њена изјава да зато што је он уништио њу, уништиће она њега, буквално значи да је постојала само захваљујући тој љубави и апсолутној верности и оданости. 

Постоје многи начини да се гледа на овај комад. Јесмо ли сувише бесни, заслепљени, комотни, да нам се може све и не може ништа? Јесмо ли под утицајем императива моногамности? На крају крајева, јесмо ли то уопште ми?

Распад једне добростојеће, западњачке породице, метафизички очај, празнина, крв, животиње и животињско, трагично, друштвено… Свега ту има, а заправо, лепота представе "Коза или ко је Силвија?" је у томе што она делује као једна помало бизарна, али питка епизода из свакодневно сањаног живота.

Добро написан комад је добро и изговорен, изведен на сцени. Свака реплика је деловало природно. Поред Бориса и Јасне који заиста делују као заувек изгубљени савршени брачни пар, дуго нисам видео Ненада Пећинара (Рос, породични пријетељ) толико стопљеног са ликом којег игра. Његова улога, па и функција у драми је вишеструка. За разлику од Мартина и његовог сина Билија, Рос је типичан представник мушког рода у патријархалној подели улога - мушкарчина, али и конзервативац, ограничених настојања да прошири нивое разумевања света. Били Александра Сарапе добро лавира између генерацијског (17 година) и одраслог држања, јер делује као да је у интелектуалној и економски еманципованој породици, јединац, успео да стаса брже од својих вршњака. Само што његову драму редитељ Савин у потпуности претвара у драму његових родитеља, тачније мајки, жена, са малом, али знатном променом краја - уместо да се Били пита где су му мама и тата, представа се завршава наредбом коју Стиви издаје обојици...

Ми и даље не видимо ниједан ваљани разлог зашто ова породица страда. Језиком трагедије, чак, не види се јасно ни то шта је хибрис њених јунака. То што су имали савршени живот? То што су се волели и били верни једно другом?

У оригиналном тексту има један тренутак када мартин пребацује Стиви да је на село ишао због ње, због жеље да у кућици нађу своју утопију. А испоставиће се да је Мартин тамо, уместо кућице за Стивијину и његову утопију, нашао козу Силвију. Је ли то разлог? Је ли то тај хибрис, то проклетство човека (и жене), од Рајскога врта?

Било како било, тешко је помислити, па и аргументовати да писац као што је Олби није знао шта чини. Да трагедију једне породице није драматуршки поткрепио неким аргументом. Заправо, он је бирајући један од апсурднијих ”излаза” човека из друштва у природу, враћање животињском, затим и убијање тог истог животињског, целу ствар учинио још страшнијом и узнемирујућом, бизраном. Нема среће! Богови (или људи) су се опасно нашалили кад су прогласили да је могуће стећи је, шта год да чинили и колико год да у томе били успешни. Иако начелно припада ономе то је окарактерисано америчким одговором на театар апсурда, Олби, као и већина најзначајнијих америчких аутора (Милер, Вилијамс, О’Нил), заправо се бави породицом. Будући да у "Кози" на први поглед није реч о дисфункционалној, нити породици притиснутој друштвеним околоностима, Олби бира апсурдистички, а заправо метафизички пут да покаже колико је трулежи испод онога што зовемо срећа. 

Ми не срећемо често срећне породице, угледне људе, али ако их негде има, сигурно долазе у позориште. Да ли је представа у СНП-у неко интерно препознавање ужасног распада елитистичке грађанске културе? Не знам. Знам само да је након гледања у мени остала језа и нелагода. Да не кажем шта сам тај дан имао за ручак.