"SRPSKI UGAO" UPOZORAVA DIJASPORU U Austriji decu ispituju bez roditelja, STREPE OD SOCIJALNE SLUŽBE
U austrijskim gradovima odvija se proces koji mnoge pripadnike naše dijaspore ispunjava zebnjom, započinje tekst Jasmina Dragutinović za portal „Srpski ugao“. Kako ona kaže, reč je o postupanju socijalnih službi u slučajevima gde se, posle naizgled bezazlenog školskog incidenta, pokreću postupci koji mogu dovesti do oduzimanja dece iz bioloških porodica.
Dvojica uglednih Srba, očevi bez krivičnih prijava i socijalnih dosijea, obratila su se redakciji portala „Srpski ugao“ sa gotovo identičnim iskustvima i molbom da imena ne budu objavljena, kako se njihova borba sa austrijskim institucijama ne bi dodatno zakomplikovala.
Prema njihovom svedočenju, obrazac je u oba slučaja isti, piše Jasmina Dragutinović. Dete se posvađa s vršnjakom, dođe do gurkanja ili tuče u dvorištu,. Umesto da sve ostane u okviru pedagoške mere i razgovora sa učiteljem, razrednim starešinom ili roditeljima, dete se iz razreda i bez prisustva roditelja, vodi na razgovor sa socijalnom službom, koji roditelji opisuju kao ispitivanje.
Pitanja koja se tom prilikom postavljaju, prema navodima sagovornika, često su usmerena na porodični život. Roditelji tvrde da se deci „stavljaju reči u usta“, da se odgovori izvlače iz konteksta i beleže u službenim beleškama kao ozbiljne indicije zanemarivanja ili zlostavljanja, iako u realnosti, kako kažu, nije bilo reči ni o kakvoj sistematskoj brutalnosti, već o tradicionalnim vaspitnim okvirima kakvi su u srpskim porodicama uobičajeni, ma koliko se o njima moglo raspravljati, navodi „Srpski ugao“.
Jednom od sagovornika, maloletna deca oduzeta su iz porodice već šest meseci, piše „Srpski ugao“ i dodaje da sagovornik navodi da do danas ne zna gde se tačno nalaze, niti može da ostvari neposredan kontakt s njima, osim kroz strogo kontrolisane oblike komunikacije.
Pogled redakcije portala „Srpski ugao“
Srpska zajednica u Austriji ima pravo da zna kako se donose odluke koje zadiru u samu srž porodičnog života, koja su procesna prava roditelja i gde mogu da potraže pomoć, navodi se u tekstu i dodaje da redakcija smatra da je neophodno više transparentnosti rada socijalnih službi, obavezno obezbeđivanje prevodilaca i pravničke podrške za strane državljane, kao i aktivnije uključivanje srpskih udruženja i diplomatsko – konzularnih predstavništava u zaštitu prava porodice. U suprotnom, ovakav vid postupanja socijalnih službi ostaje da se doživljava kao ciljano sredstvo pritiska na srpsku dijasporu, a ne kao sistem koji je u prvom redu dužan da štiti i decu i njihove porodice.
Drugi otac, ugledan član srpske zajednice u Austriji, živi u neizvesnosti – prema njegovim rečima, socijalne službe već duže vreme vode postupak i čeka dan kada će kako kaže, „zakucati na vrata sa papirima“ da dete ide u privremeni smeštaj.
Oba slučaja ne vezuje nikakav kriminal, već događaj koji je iskorišćen kao okidač da se porodice stave pod povećalo socijalnih službi, navodi autorka.
Izdvajanje dece iz bioloških porodica u Austriji postalo je uobičajena praksa sistema dečije i omladinske zaštite. Prema zvaničnim podacima, više od 13.000 dece i adolescenata u Austriji živi van svojih porodica u hraniteljskim domovima, udomiteljskim porodicama ili specijalizovanim ustanovama.
Istovremeno, više desetina hiljada dece nalazi se u sistemu različitih oblika nadzora i podrške socijalnih službi.
Iako se ti podaci ne vode po nacionalnoj osnovi i ne može se statistički utvrditi koliko među njima ima dece iz srpskih porodica, iskustva naših sagovornika i priče koje kruže dijasporom stvaraju utisak da je upravo taj deo stanovništva često pod posebnim pritiskom – što zbog jezičke barijere, što zbog kulturnih razlika u shvatanju vaspitanja.
U Srbiji, blag udarac „po guzi“ tradicionalno se ne doživljava kao teški vid nasilja, nego kao, makar i sporna, vaspitna mera. U zapadnoevropskim državama, mehanizmi zaštite dece postavljeni su mnogo strože i svaki fizički kontakt koji se može protumačiti kao kazna ulazi u zonu rizičnog ponašanja roditelja. Kada se tome doda nedovoljno poznavanje jezika i procedura, mnogi naši ljudi iz dijaspore imaju osećaj da u postupke ulaze bez jasnog razumevanja svojih prava i obaveza, kao i bez pravovremene pravne pomoći.
Sagovornici navode da često ne dobijaju prevodioca na vreme, da ne razlikuju šta znači „dobrovoljna saradnja“ sa socijalnim službama, a šta faktički pristanak na mere koje vode ka oduzimanju deteta.
Odgovornost austrijskih institucija u ovakvim slučajevima ne ogleda se samo u tome da zaštite decu od stvarnog nasilja i zanemarivanja, već i u obavezi da spreče zloupotrebe sistema, da obezbede transparentnost postupaka i da jasno objasne porodicama šta se od njih očekuje kako bi deca ostala u domu ili bila vraćena što je pre moguće. Kada deca iz mešovitih ili migrantskih porodica uđu u mašineriju koja kombinuje školske prijave, izveštaje socijalnih radnika, psihološke procene i sudske odluke, roditelji koji ne dolaze iz tog kulturnog miljea često imaju utisak da se nalaze pred zidom birokratije na stranom jeziku.