"СРПСКИ УГАО" УПОЗОРАВА ДИЈАСПОРУ У Аустрији децу испитују без родитеља, СТРЕПЕ ОД СОЦИЈАЛНЕ СЛУЖБЕ
У аустријским градовима одвија се процес који многе припаднике наше дијаспоре испуњава зебњом, започиње текст Јасмина Драгутиновић за портал „Српски угао“. Како она каже, реч је о поступању социјалних служби у случајевима где се, после наизглед безазленог школског инцидента, покрећу поступци који могу довести до одузимања деце из биолошких породица.
Двојица угледних Срба, очеви без кривичних пријава и социјалних досијеа, обратила су се редакцији портала „Српски угао“ са готово идентичним искуствима и молбом да имена не буду објављена, како се њихова борба са аустријским институцијама не би додатно закомпликовала.
Према њиховом сведочењу, образац је у оба случаја исти, пише Јасмина Драгутиновић. Дете се посвађа с вршњаком, дође до гуркања или туче у дворишту,. Уместо да све остане у оквиру педагошке мере и разговора са учитељем, разредним старешином или родитељима, дете се из разреда и без присуства родитеља, води на разговор са социјалном службом, који родитељи описују као испитивање.
Питања која се том приликом постављају, према наводима саговорника, често су усмерена на породични живот. Родитељи тврде да се деци „стављају речи у уста“, да се одговори извлаче из контекста и бележе у службеним белешкама као озбиљне индиције занемаривања или злостављања, иако у реалности, како кажу, није било речи ни о каквој систематској бруталности, већ о традиционалним васпитним оквирима какви су у српским породицама уобичајени, ма колико се о њима могло расправљати, наводи „Српски угао“.
Једном од саговорника, малолетна деца одузета су из породице већ шест месеци, пише „Српски угао“ и додаје да саговорник наводи да до данас не зна где се тачно налазе, нити може да оствари непосредан контакт с њима, осим кроз строго контролисане облике комуникације.
Поглед редакције портала „Српски угао“
Српска заједница у Аустрији има право да зна како се доносе одлуке које задиру у саму срж породичног живота, која су процесна права родитеља и где могу да потраже помоћ, наводи се у тексту и додаје да редакција сматра да је неопходно више транспарентности рада социјалних служби, обавезно обезбеђивање преводилаца и правничке подршке за стране држављане, као и активније укључивање српских удружења и дипломатско – конзуларних представништава у заштиту права породице. У супротном, овакав вид поступања социјалних служби остаје да се доживљава као циљано средство притиска на српску дијаспору, а не као систем који је у првом реду дужан да штити и децу и њихове породице.
Други отац, угледан члан српске заједнице у Аустрији, живи у неизвесности – према његовим речима, социјалне службе већ дуже време воде поступак и чека дан када ће како каже, „закуцати на врата са папирима“ да дете иде у привремени смештај.
Оба случаја не везује никакав криминал, већ догађај који је искоришћен као окидач да се породице ставе под повећало социјалних служби, наводи ауторка.
Издвајање деце из биолошких породица у Аустрији постало је уобичајена пракса система дечије и омладинске заштите. Према званичним подацима, више од 13.000 деце и адолесцената у Аустрији живи ван својих породица у хранитељским домовима, удомитељским породицама или специјализованим установама.
Истовремено, више десетина хиљада деце налази се у систему различитих облика надзора и подршке социјалних служби.
Иако се ти подаци не воде по националној основи и не може се статистички утврдити колико међу њима има деце из српских породица, искуства наших саговорника и приче које круже дијаспором стварају утисак да је управо тај део становништва често под посебним притиском – што због језичке баријере, што због културних разлика у схватању васпитања.
У Србији, благ ударац „по гузи“ традиционално се не доживљава као тешки вид насиља, него као, макар и спорна, васпитна мера. У западноевропским државама, механизми заштите деце постављени су много строже и сваки физички контакт који се може протумачити као казна улази у зону ризичног понашања родитеља. Када се томе дода недовољно познавање језика и процедура, многи наши људи из дијаспоре имају осећај да у поступке улазе без јасног разумевања својих права и обавеза, као и без правовремене правне помоћи.
Саговорници наводе да често не добијају преводиоца на време, да не разликују шта значи „добровољна сарадња“ са социјалним службама, а шта фактички пристанак на мере које воде ка одузимању детета.
Одговорност аустријских институција у оваквим случајевима не огледа се само у томе да заштите децу од стварног насиља и занемаривања, већ и у обавези да спрече злоупотребе система, да обезбеде транспарентност поступака и да јасно објасне породицама шта се од њих очекује како би деца остала у дому или била враћена што је пре могуће. Када деца из мешовитих или мигрантских породица уђу у машинерију која комбинује школске пријаве, извештаје социјалних радника, психолошке процене и судске одлуке, родитељи који не долазе из тог културног миљеа често имају утисак да се налазе пред зидом бирократије на страном језику.