(NE)ZABORAVLJENI: ZORAN DŽIMI MARIĆ, NEKADAŠNJI FUDBALER VOJVODINE I REPREZENTATIVAC, A POTOM USPEŠAN TRENER Do ugovora golom na „Visente Kalderonu”; Ovako je momak sa Detelinare postao ljubimac Vigoa
Koračajući zamišljenim hodnicima sećanja, svesni toga da je naša zemlja dala puno velikana, osvajača baš svih najvrednijih medalja na planeti, nalećemo i na imena onih koji, doduše, nisu kačili velika odličja oko vrata, ali su u ovdašnjem sportu ostavili i te kako značajan trag.
Svako od njih činio je to na neki svoj, specifičan način, a među njima mesto je zaslužio i Zoran Džimi Marić, nekadašnji fudbaler Novog Sada, Vojvodine, reprezentativac „velike“ Jugoslavije i čovek koji je nosio dres španske Selte u tamošnjoj čuvenoj La ligi, a potom i drugoligaša Kompostele.
Kada je „okačio kopačke o klin“, rešio je da se oproba i u trenerskom pozivu, pa je tokom vremena sedeo nekoliko puta na klupi Vojvodine, vodio je i Novi Sad i ovdašnji Proleter sa Slane bare, kao i Kompostelu iz koje je i krenuo na put afirmacije u svetu fudbalskih stručnjaka, kao i Spartak iz Subotice, Novi Pazar, Borac iz Banja Luke, s kojim je 2010. godine osvojio Kup BiH, kao i Krupu iz Krupe na Vrbasu, takođe u Bosni i Hercegovini.
- Iako sam se rodio u Boki u februaru 1960. godine, dakle u Banatu, sećanja na detinjstvo vezuju me za Novi Sad, jer se moja porodica tu preselila kada sam imao samo dve godine – svoju životnu i sportsku priču počeo je Marić. – Otac je bio zaposlen u tadašnjem „Naftagasu“, pa smo se majka, on, starija sestra i ja preselili na Detelinaru. Kao i sva deca u to vreme, obožavali smo da igramo fudbal na okolnim prostorima, gde god da smo to mogli da činimo. Nije to bilo kao danas, već su nam golovi bili napravljeni od dve cigle i cepali smo patike, skačući, trčeći po asfaltu i jureći se, pa se sećam da me je mama često grdila, objašnjavajući mi da sam obuću dobio „prošle nedelje“, a već sam je uništio. Skoro svi dečaci bavili su se nekim sportom, a fudbal smo posebno voleli, jer to nam je bio vid razonode i zabave. Niko od nas nije ga igrao s ciljem da jednog dana postane profesionalni fudbaler, već je on, jednostavno, bio sastavni deo naših života.
Organizovano je počeo Zoran da trenira s osam godina, a prvi klub bio mu je RFK Novi Sad.
- Prvi trener bio mi je Šule Bolesnikov, a malo kasije i pokojni Krca Milutinović. S nama, klincima, radio je kratko i Mane Radinović, pa Lajčika Kokai i Aleksandar Kozlina. Išao sam u Osnovnu školu „Dositej Obradović“, jer su klinci s Detelinare pohađali ili nju, ili OŠ „Svetozar Marković“ i moje učenje nije ometalo to što sam toliko voleo fudbal. Sve je to bila klasika: dođeš kući iz škole, uradiš domaći i odjurcaš na trening. U mojoj generaciji, koliko pamtim, bili su i Peca Kurčubić, Mladen Jovanić, Belužić i da ne ređam, ali se iskreno ne sećam u koju su tačno školu oni išli.
Rivalstvo koje to i nije bilo
Zanimalo nas je kako su navijači Novog Sada reagovali na prelazak Zorana Marića u Vojvodinu, s obzirom na to da je oduvek postojao rivalitet između ova dve kluba.„Danas kada se osvrnem, Vojvodina i Novi Sad nisu bili za poređenje”, jasan je Marić. „Jesu kanarinci tada bili mnogo veći klub nego u nekim kasnijim periodima, respektabilni član Druge lige, ali je Vojvodina bila institucija i u jugoslovenskim okvirima. Zbog toga mislim da je poređenje ta dva kluba više bila stvar emocije, nego realnog rivaliteta. Ali, ipak, dosta je igrača koji su s Detelinare prelazili u Vošu ili neke druge klubove, poput Bekvalca, kasnije Milovca i Jokanovića, što dovoljno svedoči o ozbijnom radu u tom klubu”....
Među popularnim „kanarincima“ Marić je proveo čitav omladinski staž, igrajući u svim selekcijama, zaključno sa seniorskim timom. Ipak, 1979. godine promenio je sredinu i prešao u redove „starijeg brata“ Vojvodine.
- Sećam se da sam imao 18 godina kada sam debitovao za prvi tim Novog Sada, u kojem su bili legendarni Hugo Ruševljanin i trener Ferenc Arok. Pre nego što se to dogodilo, osvojili smo omladinski Kup Jugoslavije 1978. godine, savladavši u finalu, u Beogradu, ekipu Dinama iz Zagreba. Iako je naša ekipa bila drugoligaš, na putu do trofeja eliminisali smo i Željezničar iz Sarajeva, pa je nekako logično bilo da dobijem priliku među seniorima. Posle toga, Hugo je prešao u Vojvodinu i za sobom povukao Lazu Grubora i mene. Međutim, došao sam mimo prelaznog roka, pa par meseci nisam imao pravo nastupa u crveno-belom dresu i, barem na startu, u prvoj godini nisam se baš snašao u novoj sredini. U Voši sam zatekao veći deo generacije iz sedamdesetih godina, poput Pere Nikezića, Đoke Vujkova, Šandora Mokuša, Slavka Ličinara, Vase Rutonjskog, Ratka Svilara (...), ali je moj period adaptacije trajao sve do proleća, kada sam najzad počeo da igram.
Tada je u Vojvodini bila teška situacija, klub se borio za opstanak u društvu najboljih i nije bilo lako poneti njen dres.
- U jednom trenutku su ljudi u klubu prelomili i rešili da dođe do smene generacija. Tada je isplivala grupa igrača, među kojima sam bio i ja i tako smo počeli našu borbu i uspeli da ostanemo u eliti. U periodu koji je potom usledio, bilo je puno odlazaka i dolazaka u tim, ali smo, ipak, bili stabilni prvoligaš, koji je uglavnom bio u sredini tabele, ali nismo uspevali da napravimo neki ozbiljniji iskorak ka vrhu. Bilo je tu mnogo oscilacija, čestih promena trenera i preživeli smo prilično turbuletnih narednih šest-sedam godina, pa smo čak i ispali iz Prve lige. Tada smo glavni igrači bili Marijan Zovko i ja, dolazilo je još dobrih fudbalera, ali se nisu duže zadržavali.
„Baš si mi lep”...
Osim po fudbalskom umeću, Džimi Marić bio je prepozatljiv i po kovrdžavoj frizuri. „Moja majka je bila frizerka, a u to vreme moderne su bile duge kose. I ja sam hteo da imam dugu kosu, puštao sam je, ali mi se na glavi, zbog kovrdžanja, napravila lopta. Pitao sam mamu zbog čega me pušta takvog da idem ulicom, na šta je ona odgovarala: Što, šta ti fali? Baš si mi lep! Svakoj majci je njeno dete najlepše, zar ne?”
Stariji ljubitelji fudbala Džimija uglavnom pamte kao desno krilo, a imuni na njegove partije nisu ostali ni selektori reprezentacije Jugoslavije.
- Igrao sam na poziciji ili desnog krila, ili desne polutke, po ondašnjoj klasifikaciji fudbala. Samo retko bio sam i centarfor, ali samo kada gostujemo. Igrali smo o nekoj formaciji bliskoj današnjem sistemu 4-3-3, s tim što smo imali prednjeg i zadnjeg cantarhalfa i bilo je to veoma moderno za onaj period, u kojem su, uz mene i Zovka, igrali Dimitrić, Vujadinović, Rac, Mićović, Šapurić, Beganović, Novaković... Imao sam zapaženih igara, posebno 1983. godine, a u tada se državni tim formirao uglavnom od igrača Partizana, Crvene zvezde, Hajduka i Dinama, uz po kojeg sa strane, najčešće iz sarajevskih klubova. Bilo je tako dok na mesto selektora nije došao Ivica Osim, kada je bilo više momaka koji nisu bili članovi ekipa iz „velike četvorke“. Jeste, imao sam par nastupa za A i olimpijsku selekciju, ali se u njoj nikada nisam ustalio. Čak sam trebao da idem na Mundijal 1982. godine, trenirao sam s državnim timom, ali su u Španiju otputovali neki drugi igrači, koji su imali prednost. Debitovao sam u susretu s Rumunijom, 30. marta 1983. godine (2:0) i bio je to jedan od dva nastupa koji sam ubeležio u ondašnjem plavom dresu.
Zanimljivo je to što je naš sagovornik tada imao neke ponude da promeni klub, ali je odlučio da ostane u Vojvodini.
- Pitanje je šta bi bilo da sam onda prešao i Zvezdu ili neki drugi klub, ali sam odlučio da ostanem u Novom Sadu. Odluke i izbori su, to danas znam, nešto što nam definiše životni put. Nažalost, ni klupska politika, ni način dovođenja novih igrača nisu bili unapređeni i nismo s Vojvodinom napravili nešto značajnije, već smo ispali iz lige. Iz tog perioda, ako me već pitate, pamtim pobedu nad Crvenom zvezdom u Beogradu od 3:2, bio sam strelac na toj utakmici, a onda je, kao što je, uostalom, slučaj i danas, to bila velika stvar. Imali smo, doduše, i predivnu jesenju polusezonu, u kojoj smo svakom rivalu dali po četiri gola, ali su potom vodeći igrači, poput Mićanovića, bili prodati i nismo u istom stilu nastavili na proleće. Kasnije smo počeli da dovodimo neke igrače iz ČSSR i Mađarske i, tek kada prođu godine i sve to sagledaš mirnije i trezvenije, shvatiš koliko je pravilna selekcija igrača važna u stvaranju dobrog tima i ostvarivanju željenih rezultata. Jednostavno je to i po tom pitanju ne sme da bude sentimentalnosti.
Posle određenih neslaganja s upravom Vojvodine, Marić je otišao na odsluženje vojnog roka, tim pre što je želeo da, po povratku iz JNA, ode u inostranstvo.
- Vojni rok sam služio u Osijeku, gde je trener bio Ljupko Petrović. Iako sam želeo da treniram, to mi je bilo komplikovano, pošto sam bio kurir. Tada je član Osijeka bio Davor Šuker, za kojeg moram da kažem da je bio izuzetno korektan i dolazio mi često u posete u kasarnu i izvodio me u grad. Čak i kasnije, kada smo obojica igrali u Španiji, potražili bismo jedan drugog i pozdravili se, tako da mi je ostao u jako lepoj i dragoj uspomeni.
Dva braka, četvoro dece
Iza sebe, Džimi ima dva braka iz kojih je dobio četvoro dece.
„Iz prvog braka, najstariji sin Goran nekada je i sam igrao fudbal, a danas je uspešan menadžer u ovom sportu. S istom suprugom imam i ćerku Marinu, dok iz drugog braka imam sina Aleksu i ćerku Anu. Od prvog sina imam unuke Sergeja i Filipa, a ćerka Marina udata je u Španiji i ima sina Haimea. Goranovi sinovi obojica treniraju fudbal, dok kćerkinog on ne privlači. Meni je važno to da se bave sportom, a vreme će da pokaže da li će, možda, da naprave i nešto više na tom planu”...
Po povratku, u Vojvodini je na mestu trenera Marić zatekao Ivicu Brzića i odigrao narednu polusezonu u ekipi koja se vratila u Prvu ligu.
- Malo sam kuburio s povredama i imao skoro mesec i po dana pauze, ali sam i takav bio najbolji strelac. Po završetku prvenstva, otišao sam u nemački Manhajm, čiji su me ljudi gledali protiv Prištine u Novom Sadu i trebalo je da potpišem ugovor za taj klub. Međutim, ni danas ne znam šta se dogodilo, to se nije desilo i vratio sam se u Novi Sad. U narednom zimskom prelaznom roku Luka Malešev, pomoćnik Miše Pavića, odveo me je u Seltu, gde je taj dvojac radio. Debitovao sam protiv Atletika u Madridu (1:1) i postigao gol, pa su mi ljudi iz Viga, nakon što mi je istekao dogovor na šest meseci, ponudili ugovor na dve, a onda na još dve godine. Igrao sam više nego dobro i umeli su to da cene. Vigo je grad na obali Atlantika, iznad granice s Portugalijom, puno pada kiša i nema mnogo sunčanih dana. Međutim, Španija je fudbalska zemlja, u kojoj ljudi obožavaju taj sport, korektni su i moje iskustvo s njima bilo je izuetno povoljno. Posle povrede kolena, s 32 godine, raskinuo sam ugovor sa Seltom i prešao u drugoligašku ekipu Kompostele. Tamo sam odigrao još dve godine i, s pune 34, završio karijeru.
Posvećenost fudbalu, koji i dan-danas obožava, nastavio je kao trener. Ovaj deo, nažalost, moramo da redukujemo samo na osnovne podatke, jer nam prostor ne dozvoljava da dublje u njega ulazimo.
- Ostao sam da živim u Santjagu de Komposteli, između Korunje i Viga, glavnom gradu Galicije. Prvo sam bio direktor mlađih kategorija, trenirao sam decu i školovao se za UEFA Pro licencu i bio sam tamo do 2002. Posle sam u klubu preporučio da dovede Gorana Šaulu iz Vojvodine... U seniorskom fudbalu prvi angaž- man imao sam upravo u Komposteli, gde sam bio pomoćnik Fernandu Vaskezu, posle i Gabrijelu Lejsu. U Srbiju sam se vratio upravo 2002, radeći najpre s omla- dincima Novog Sada, potom sam vodio kadete Vojvodine rođene 1988, među kojima su, između ostalih, bili Dušan Tadić, Milko Novaković... Konačno sam, 2005, imenovan za trenera prvog tima crveno-belih, kojima sam se vraćao u još tri navrata. Ali, o tom periodu ćemo, zbog obilja dešavanja, nekom drugom prilikom, - zaključio je priču Zoran Džimi Marić, danas fudbalski penzioner, koji uživa u životu negde na potezu između Ledinaca i Rakovca, uz predivan pogled na njegov Novi Sad.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.