(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ЗОРАН ЏИМИ МАРИЋ, НЕКАДАШЊИ ФУДБАЛЕР ВОЈВОДИНЕ И РЕПРЕЗЕНТАТИВАЦ, А ПОТОМ УСПЕШАН ТРЕНЕР До уговора голом на „Висенте Калдерону”; Овако је момак са Детелинаре постао љубимац Вигоа

Свако од њих чинио је то на неки свој, специфичан начин, а међу њима место је заслужио и Зоран Џими Марић, некадашњи фудбалер Новог Сада, Војводине, репрезентативац „велике“ Југославије и човек који је носио дрес шпанске Селте у тамошњој чувеној Ла лиги, а потом и друголигаша Компостеле.

Када је „окачио копачке о клин“, решио је да се опроба и у тренерском позиву, па је током времена седео неколико пута на клупи Војводине, водио је и Нови Сад и овдашњи Пролетер са Слане баре, као и Компостелу из које је и кренуо на пут афирмације у свету фудбалских стручњака, као и Спартак из Суботице, Нови Пазар, Борац из Бања Луке, с којим је 2010. године освојио Куп БиХ, као и Крупу из Крупе на Врбасу, такође у Босни и Херцеговини.

- Иако сам се родио у Боки у фебруару 1960. године, дакле у Банату, сећања на детињство везују ме за Нови Сад, јер се моја породица ту преселила када сам имао само две године – своју животну и спортску причу почео је Марић. – Отац је био запослен у тадашњем „Нафтагасу“, па смо се мајка, он, старија сестра и ја преселили на Детелинару. Као и сва деца у то време, обожавали смо да играмо фудбал на околним просторима, где год да смо то могли да чинимо. Није то било као данас, већ су нам голови били направљени од две цигле и цепали смо патике, скачући, трчећи по асфалту и јурећи се, па се сећам да ме је мама често грдила, објашњавајући ми да сам обућу добио „прошле недеље“, а већ сам је уништио. Скоро сви дечаци бавили су се неким спортом, а фудбал смо посебно волели, јер то нам је био вид разоноде и забаве. Нико од нас није га играо с циљем да једног дана постане професионални фудбалер, већ је он, једноставно, био саставни део наших живота.

Организовано је почео Зоран да тренира с осам година, а први клуб био му је РФК Нови Сад.

- Први тренер био ми је Шуле Болесников, а мало касије и покојни Крца Милутиновић. С нама, клинцима, радио је кратко и Мане Радиновић, па Лајчика Кокаи и Александар Козлина. Ишао сам у Основну школу „Доситеј Обрадовић“, јер су клинци с Детелинаре похађали или њу, или ОШ „Светозар Марковић“ и моје учење није ометало то што сам толико волео фудбал. Све је то била класика: дођеш кући из школе, урадиш домаћи и одјурцаш на тренинг. У мојој генерацији, колико памтим, били су и Пеца Курчубић, Младен Јованић, Белужић и да не ређам, али се искрено не сећам у коју су тачно школу они ишли.

Међу популарним „канаринцима“ Марић је провео читав омладински стаж, играјући у свим селекцијама, закључно са сениорским тимом. Ипак, 1979. године променио је средину и прешао у редове „старијег брата“ Војводине. 

- Сећам се да сам имао 18 година када сам дебитовао за први тим Новог Сада, у којем су били легендарни Хуго Рушевљанин и тренер Ференц Арок. Пре него што се то догодило, освојили смо омладински Куп Југославије 1978. године, савладавши у финалу, у Београду, екипу Динама из Загреба. Иако је наша екипа била друголигаш, на путу до трофеја елиминисали смо и Жељезничар из Сарајева, па је некако логично било да добијем прилику међу сениорима. После тога, Хуго је прешао у Војводину и за собом повукао Лазу Грубора и мене. Међутим, дошао сам мимо прелазног рока, па пар месеци нисам имао право наступа у црвено-белом дресу и, барем на старту, у првој години нисам се баш снашао у новој средини. У Воши сам затекао већи део генерације из седамдесетих година, попут Пере Никезића, Ђоке Вујкова, Шандора Мокуша, Славка Личинара, Васе Рутоњског, Ратка Свилара (...), али је мој период адаптације трајао све до пролећа, када сам најзад почео да играм.

Тада је у Војводини била тешка ситуација, клуб се борио за опстанак у друштву најбољих и није било лако понети њен дрес.

- У једном тренутку су људи у клубу преломили и решили да дође до смене генерација. Тада је испливала група играча, међу којима сам био и ја и тако смо почели нашу борбу и успели да останемо у елити. У периоду који је потом уследио, било је пуно одлазака и долазака у тим, али смо, ипак, били стабилни прволигаш, који је углавном био у средини табеле, али нисмо успевали да направимо неки озбиљнији искорак ка врху. Било је ту много осцилација, честих промена тренера и преживели смо прилично турбулетних наредних шест-седам година, па смо чак и испали из Прве лиге. Тада смо главни играчи били Маријан Зовко и ја, долазило је још добрих фудбалера, али се нису дуже задржавали. 

Старији љубитељи фудбала Џимија углавном памте као десно крило, а имуни на његове партије нису остали ни селектори репрезентације Југославије.

- Играо сам на позицији или десног крила, или десне полутке, по ондашњој класификацији фудбала. Само ретко био сам и центарфор, али само када гостујемо. Играли смо о некој формацији блиској данашњем систему 4-3-3, с тим што смо имали предњег и задњег цантархалфа и било је то веома модерно за онај период, у којем су, уз мене и Зовка, играли Димитрић, Вујадиновић, Рац, Мићовић, Шапурић, Бегановић, Новаковић... Имао сам запажених игара, посебно 1983. године, а у тада се државни тим формирао углавном од играча Партизана, Црвене звезде, Хајдука и Динама, уз по којег са стране, најчешће из сарајевских клубова. Било је тако док на место селектора није дошао Ивица Осим, када је било више момака који нису били чланови екипа из „велике четворке“. Јесте, имао сам пар наступа за А и олимпијску селекцију, али се у њој никада нисам усталио. Чак сам требао да идем на Мундијал 1982. године, тренирао сам с државним тимом, али су у Шпанију отпутовали неки други играчи, који су имали предност. Дебитовао сам у сусрету с Румунијом, 30. марта 1983. године (2:0) и био је то један од два наступа који сам убележио у ондашњем плавом дресу.

Занимљиво је то што је наш саговорник тада имао неке понуде да промени клуб, али је одлучио да остане у Војводини.

- Питање је шта би било да сам онда прешао и Звезду или неки други клуб, али сам одлучио да останем у Новом Саду. Одлуке и избори су, то данас знам, нешто што нам дефинише животни пут. Нажалост, ни клупска политика, ни начин довођења нових играча нису били унапређени и нисмо с Војводином направили нешто значајније, већ смо испали из лиге. Из тог периода, ако ме већ питате, памтим победу над Црвеном звездом у Београду од 3:2, био сам стрелац на тој утакмици, а онда је, као што је, уосталом, случај и данас, то била велика ствар. Имали смо, додуше, и предивну јесењу полусезону, у којој смо сваком ривалу дали по четири гола, али су потом водећи играчи, попут Мићановића, били продати и нисмо у истом стилу наставили на пролеће. Касније смо почели да доводимо неке играче из ЧССР и Мађарске и, тек када прођу године и све то сагледаш мирније и трезвеније, схватиш колико је правилна селекција играча важна у стварању доброг тима и остваривању жељених резултата. Једноставно је то и по том питању не сме да буде сентименталности.

После одређених неслагања с управом Војводине, Марић је отишао на одслужење војног рока, тим пре што је желео да, по повратку из ЈНА, оде у иностранство.

- Војни рок сам служио у Осијеку, где је тренер био Љупко Петровић. Иако сам желео да тренирам, то ми је било компликовано, пошто сам био курир. Тада је члан Осијека био Давор Шукер, за којег морам да кажем да је био изузетно коректан и долазио ми често у посете у касарну и изводио ме у град. Чак и касније, када смо обојица играли у Шпанији, потражили бисмо један другог и поздравили се, тако да ми је остао у јако лепој и драгој успомени. 

По повратку, у Војводини је на месту тренера Марић затекао Ивицу Брзића и одиграо наредну полусезону у екипи која се вратила у Прву лигу.

- Мало сам кубурио с повредама и имао скоро месец и по дана паузе, али сам и такав био најбољи стрелац. По завршетку првенства, отишао сам у немачки Манхајм, чији су ме људи гледали против Приштине у Новом Саду и требало је да потпишем уговор за тај клуб. Међутим, ни данас не знам шта се догодило, то се није десило и вратио сам се у Нови Сад. У наредном зимском прелазном року Лука Малешев, помоћник Мише Павића, одвео ме је у Селту, где је тај двојац радио. Дебитовао сам против Атлетика у Мадриду (1:1) и постигао гол, па су ми људи из Вига, након што ми је истекао договор на шест месеци, понудили уговор на две, а онда на још две године. Играо сам више него добро и умели су то да цене. Виго је град на обали Атлантика, изнад границе с Португалијом, пуно пада киша и нема много сунчаних дана. Међутим, Шпанија је фудбалска земља, у којој људи обожавају тај спорт, коректни су и моје искуство с њима било је изуетно повољно. После повреде колена, с 32 године, раскинуо сам уговор са Селтом и прешао у друголигашку екипу Компостеле. Тамо сам одиграо још две године и, с пуне 34, завршио каријеру.

Посвећеност фудбалу, који и дан-данас обожава, наставио је као тренер. Овај део, нажалост, морамо да редукујемо само на основне податке, јер нам простор не дозвољава да дубље у њега улазимо.

- Остао сам да живим у Сантјагу де Компостели, између Коруње и Вига, главном граду Галиције. Прво сам био директор млађих категорија, тренирао сам децу и школовао се за УЕФА Про лиценцу и био сам тамо до 2002. После сам у клубу препоручио да доведе Горана Шаулу из Војводине... У сениорском фудбалу први ангаж- ман имао сам управо у Компостели, где сам био помоћник Фернанду Васкезу, после и Габријелу Лејсу. У Србију сам се вратио управо 2002, радећи најпре с омла- динцима Новог Сада, потом сам водио кадете Војводине рођене 1988, међу којима су, између осталих, били Душан Тадић, Милко Новаковић... Коначно сам, 2005, именован за тренера првог тима црвено-белих, којима сам се враћао у још три наврата. Али, о том периоду ћемо, због обиља дешавања, неком другом приликом, - закључио је причу Зоран Џими Марић, данас фудбалски пензионер, који ужива у животу негде на потезу између Лединаца и Раковца, уз предиван поглед на његов Нови Сад. 

Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.