ANTIDRŽAVNI NARATIV NA TESTU ČINJENICA Kako opozicija koristi mađarsko izuzeće od sankcija da relativizuje poziciju Srbije i umanji ulogu predsednika Vučića

Koristim termin „antidržavna“ jer opozicija ne propušta niti jednu priliku kada je Srbija u složenoj i  teškoj situaciji da napadne
šefa države. Kako je to dobro primetio predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević, kome licemerje opozicije nije nimalo strano – „ako Vučić kaže da neće ići u nacionalizaciju, a mi iz SNS-a ga snažno podržavamo u takvom stavu, onda je on ruski čovek. Ako uradi drugačije, onda je okrenuo leđa Putinu. Oba teksta su u fioci, samo
čekaju da ih izvade. Mislim da smo to svi shvatili.“

Dakle te predsednik „izdaje Rusiju“, te „zbog Rusa ugrožava interese Srbije“, kažu oni koji bi sutra izdali, prodali i zauvek zatrli i Srbiju i srpsko-ruske odnose. Kažu oni koji očajavaju jer građani nisu osetili nikakve posledice američkih sankcija NIS-u.

Nestašica, redova i kantica nema, a tako bi dobro došli bezidejnoj opoziciji u izbornoj godini. Narod jasno iskazuje poverenje u državu, koja je, zahvaljujući domaćinskoj politici i radnoj etici predsednika Vučića, preduzela sve da nas sankcije više nikada ne mogu osakatiti, na način kako su to mogle devedesetih godina 20. veka.

Vide to antidržavne snage, pa se dosetiše – Orban je dobio izuzeće od Amerikanaca! Tako je nastalo nasramnije licemerje u dosadašnjem narativu oko NIS-a – da je eto premijer Mađarske uspeo nešto što predsednik Srbije nije. Narod Srbije najpre vidi da naš uvaženi prijatelj i saveznik Viktor Orban kao svog najvećeg prijatelja među nama vidi – Aleksandra Vučića, te da je upravo njihovo lično prijateljstvo, koje se neprestano potvrđuje i javno očituje – osnova renesanse srpsko-mađarskih odnosa. Orban one koji ga „hvale“ napadajući Vučića niti poznaje, niti želi da ih upozna. Zato što predsednika Srbije sa pravom smatra jednim od najvećih i najozbiljnijih suverenista i patriota u Evropi, koji se bori za svoju zemlju u neuporedivo težim uslovima od onih sa kojima se
suočavaju Mađari.

Mađarska je dobila ograničeno, jednogodišnje, izuzeće od američkih sankcija na uvoz ruske nafte i gasa i to jeste veliki uspeh premijera Orbana koji raduje i Srbiju, ali čiji kontekst moramo dobro razumeti.

Najpre Mađarska je od raspada Sovjetskog saveza jasno okrenuta ka zapadu, što je zapečaćeno ulaskom u NATO 1999. i Evropsku uniju 2004.
godine. Srbija je vojno neutralna i ne želi da bude član saveza koji je na nju izvršio agresiju, što je pozicija koju upravo predsednik Vučić nepokolebljivo zastupa. Naša zemlja ima ozbiljne rezerve i prema EU, kada se pitanje članstva dovodi u vezu sa priznanjem albanske secesionističke tvorevine na teritoriji Kosova i Metohije. Šef
srpske države i njegovi najbliži saradnici, poput predsednika SNS-a Miloša Vučevića, jasno ističu protivljenje Srbije državnosti tzv. „Kosova“, a to i dalje ostaje projekat koji zvanične SAD i većina u Vašingtonu podržavaju. Šta hoće da kažu „velike patriote“, da treba da uđemo u NATO i priznamo tzv. „Kosovo“ kao Mađarska?

Ono što takođe prećutkuju je da iz Budimpešte nema direktnih letova za Rusku Federaciju, da se 19 paketa EU sankcija ka Rusiji odatle primenjuju skoro u celosti.

A ko ono u Srbiji odbija da uvede sankcije ruskim prijateljima skoro četiri godine? Iz kojeg se ono grada, jedinog u Evropi uz Istanbul, leti direktno za Moskvu? Na kraju ovog niza argumenata zašto je Srbiji mnogostruko teže nego Mađarskoj da dobije bilo kakav
izuzetak od sankcija SAD dolazi i veoma važna činjenica da mađarska nacionalna naftna kompanija MOL – nije u ruskom vlasništvu, niti ima ruski kapital u svojoj vlasničkoj strukturi. Uzgred, Srbiji pitanje uvoza ruske nafte i nije bio toliki problem, budući da smo većinu potreba pokrivali iz Iraka. Sankcionisani smo zbog ruskog vlasništva u NIS-u, ne porekla nafte koju uvozimo.

Dakle, pozicije naše dve prijateljske zemlje i dva bratska lidera nisu uopšte uporedive. Jedino što je Mađarska dobila je mogućnost da u svoju EU-NATO zemlju, koja primenjuje sve sankcije prema Rusiji i koja nema rusku naftnu kompaniju, uvozi ruske energente na godinu dana. I to je ogorman uspeh Viktora Orbana, ali taj podvig ne bi bio uopšte moguć da nisu ispunjeni svi preduslovi koje smo naveli. Čak i oni koji uvek idealizuju tuđe a kude sopstveno, koji hoće da istovremeno navijaju i za Putina i za Trampa, ako imaju jednu racionalnu crtu u svojoj ličnosti, moraju da uvide veličinu lidera svoje zemlje i značaj njegove borbe da ne prihvatimo kao normalnost diktat
svetskog hegemona (i da ne osetimo zbog toga nikakve negativne posledice tri meseca), da čuvamo svetinju privatne svojine, vekovne odnose sa Rusijom, a istovremeno branimo srpski interes i očuvamo srpsku naftnu industriju. Viktor Orban to razume, kao i apsolutna većina građana Srbije.

Sava Stambolić, diplomirani pravnik