АНТИДРЖАВНИ НАРАТИВ НА ТЕСТУ ЧИЊЕНИЦА Како опозиција користи мађарско изузеће од санкција да релативизује позицију Србије и умањи улогу председника Вучића

Користим термин „антидржавна“ јер опозиција не пропушта нити једну прилику када је Србија у сложеној и  тешкој ситуацији да нападне
шефа државе. Како је то добро приметио председник Српске напредне странке Милош Вучевић, коме лицемерје опозиције није нимало страно – „ако Вучић каже да неће ићи у национализацију, а ми из СНС-а га снажно подржавамо у таквом ставу, онда је он руски човек. Ако уради другачије, онда је окренуо леђа Путину. Оба текста су у фиоци, само
чекају да их изваде. Мислим да смо то сви схватили.“

Дакле те председник „издаје Русију“, те „због Руса угрожава интересе Србије“, кажу они који би сутра издали, продали и заувек затрли и Србију и српско-руске односе. Кажу они који очајавају јер грађани нису осетили никакве последице америчких санкција НИС-у.

Несташица, редова и кантица нема, а тако би добро дошли безидејној опозицији у изборној години. Народ јасно исказује поверење у државу, која је, захваљујући домаћинској политици и радној етици председника Вучића, предузела све да нас санкције више никада не могу осакатити, на начин како су то могле деведесетих година 20. века.

Виде то антидржавне снаге, па се досетише – Орбан је добио изузеће од Американаца! Тако је настало насрамније лицемерје у досадашњем наративу око НИС-а – да је ето премијер Мађарске успео нешто што председник Србије није. Народ Србије најпре види да наш уважени пријатељ и савезник Виктор Орбан као свог највећег пријатеља међу нама види – Александра Вучића, те да је управо њихово лично пријатељство, које се непрестано потврђује и јавно очитује – основа ренесансе српско-мађарских односа. Орбан оне који га „хвале“ нападајући Вучића нити познаје, нити жели да их упозна. Зато што председника Србије са правом сматра једним од највећих и најозбиљнијих суверениста и патриота у Европи, који се бори за своју земљу у неупоредиво тежим условима од оних са којима се
суочавају Мађари.

Мађарска је добила ограничено, једногодишње, изузеће од америчких санкција на увоз руске нафте и гаса и то јесте велики успех премијера Орбана који радује и Србију, али чији контекст морамо добро разумети.

Најпре Мађарска је од распада Совјетског савеза јасно окренута ка западу, што је запечаћено уласком у НАТО 1999. и Европску унију 2004.
године. Србија је војно неутрална и не жели да буде члан савеза који је на њу извршио агресију, што је позиција коју управо председник Вучић непоколебљиво заступа. Наша земља има озбиљне резерве и према ЕУ, када се питање чланства доводи у везу са признањем албанске сецесионистичке творевине на територији Косова и Метохије. Шеф
српске државе и његови најближи сарадници, попут председника СНС-а Милоша Вучевића, јасно истичу противљење Србије државности тзв. „Косова“, а то и даље остаје пројекат који званичне САД и већина у Вашингтону подржавају. Шта хоће да кажу „велике патриоте“, да треба да уђемо у НАТО и признамо тзв. „Косово“ као Мађарска?

Оно што такође прећуткују је да из Будимпеште нема директних летова за Руску Федерацију, да се 19 пакета ЕУ санкција ка Русији одатле примењују скоро у целости.

А ко оно у Србији одбија да уведе санкције руским пријатељима скоро четири године? Из којег се оно града, јединог у Европи уз Истанбул, лети директно за Москву? На крају овог низа аргумената зашто је Србији многоструко теже него Мађарској да добије било какав
изузетак од санкција САД долази и веома важна чињеница да мађарска национална нафтна компанија МОЛ – није у руском власништву, нити има руски капитал у својој власничкој структури. Узгред, Србији питање увоза руске нафте и није био толики проблем, будући да смо већину потреба покривали из Ирака. Санкционисани смо због руског власништва у НИС-у, не порекла нафте коју увозимо.

Дакле, позиције наше две пријатељске земље и два братска лидера нису уопште упоредиве. Једино што је Мађарска добила је могућност да у своју ЕУ-НАТО земљу, која примењује све санкције према Русији и која нема руску нафтну компанију, увози руске енергенте на годину дана. И то је огорман успех Виктора Орбана, али тај подвиг не би био уопште могућ да нису испуњени сви предуслови које смо навели. Чак и они који увек идеализују туђе а куде сопствено, који хоће да истовремено навијају и за Путина и за Трампа, ако имају једну рационалну црту у својој личности, морају да увиде величину лидера своје земље и значај његове борбе да не прихватимо као нормалност диктат
светског хегемона (и да не осетимо због тога никакве негативне последице три месеца), да чувамо светињу приватне својине, вековне односе са Русијом, а истовремено бранимо српски интерес и очувамо српску нафтну индустрију. Виктор Орбан то разуме, као и апсолутна већина грађана Србије.

Сава Стамболић, дипломирани правник