DEČACIMA FALILO 15 DINARA ZA KROFNU - NIKO IM NIJE POMOGAO Gde je nestala EMPATIJA?
U jednoj novosadskoj pekari dva mlada dečaka, verovatno u prvom ili drugom razredu, ostala su bez 15 dinara potrebnih da kupe krofnu i mini somun, a ljudi koji su stajali u redu nisu ponudili pomoć nijednog dinara, što je izazvalo jak emocionalni odziv i pitanje gde je nestala empatija u prazničnom trenutku.
U rukama su držali sitne novčanice, a pitanje koje je usledilo bilo je stidljivo - da li mogu da ostanu dužni nekoliko dinara.
- U vreme praznika, svi negde jurimo, ponestaje nam vremena da stignemo sve što "moramo" (ja bih rekla što nam je nametnuto), fokusiramo se na sebe i ne osvrćemo se mnogo. Baš u vreme praznika, sve ređe srećem ljude koji imaju empatiju. Viđam to svakodnevno i pokušavam da oguglam, da prestanem da budem večiti "ispravljač krivih Drina" i nepopravljivi lajač na zvezde. Jer svi moji ili bilo čiji takvi pokušaji, ne dopiru do debelokožaca. A onda, desi se samo jedna, naizgled sitnica, i ja se raspadnem - započela je priču jedna Sara na Fejsbuk stranici "Novosađanke" i objašnjava:
- Pre par dana, na kasu kod mene dolaze dva mala dečaka, možda su prvi, drugi razred osnovne. U kesice koje su stavili na traku, uredno obeležene na marker-mašini dve najjeftinije krofne i dva mini somuna. Jedan od njih, stidljivo stiska novčanice od 20 i 10 dinara, ne mogu da vidim koliko ih ima. I pretužnim glasom me pita, da li sme da ostane dužan nekoliko dinara. Rekoh: "Naravno dušo", a u meni nešto počinje da urla - od nemoći, od tuge, možda od svega pretužnog što gledam ovih dana... - kaže ona i dodaje da se najbolje vide razlike između siromašnih i bogatih u vreme praznika.
- Kažem dečacima koliko trebaju da plate, a on meni - ja ni danas ne mogu da opišem tu tugu u njegovom glasu - kaže da im fali zapravo 15 dinara, da se zbunio i nije dobro izračunao. Drugi dečak je stidljivo pognuo glavu. Shvatam - oni su gladni, ali vaspitani, pametni. Oni čekaju moju presudu, da li ću reći da možda vrate jednu krofnu jer nemaju dovoljno. Rekla sam im da slobodno idu. Zahvaljuju se, kažu: "Doviđenja" - dodaje Sara.
U redu iza njih stajao je bračni par sa punim kolicima stvari.
- A ja, ja se raspadam na milion polomljenih komada, počinjem da plačem, znam da moram da se saberem, izvinjavam se tim ljudima i kažem kako ne mogu da ne odreagujem na to što se dogodilo i ne mogu da se pomirim sa tim da su nam deca gladna i željna praznog malog somuna i najjeftinije krofne. Od njih, nikakva reakcija. Ništa. Nula. Kao kamenje.
Pa, kakvi smo bre mi to ljudi?! - zapitala se ona.
"Gde je nestala humanost?! Da li je uopšte i bilo?!" Stiže Nova godina, toliko gladne dece oko nas, a neki ne vide dalje od svojih pohlepnih potreba, od grabeži, od sebičnosti... Nikada, nikada ja prema takvima neću osetiti ništa osim prezira. A zaslužili su mnogo gore. I svaki dan molim Boga da je što manje dece kojoj fali 15 dinara da ne budu gladna".