ДЕЧАЦИМА ФАЛИЛО 15 ДИНАРА ЗА КРОФНУ - НИКО ИМ НИЈЕ ПОМОГАО Где је нестала ЕМПАТИЈА?
У једној новосадској пекари два млада дечака, вероватно у првом или другом разреду, остала су без 15 динара потребних да купе крофну и мини сомун, а људи који су стајали у реду нису понудили помоћ ниједног динара, што је изазвало јак емоционални одзив и питање где је нестала емпатија у празничном тренутку.
У рукама су држали ситне новчанице, а питање које је уследило било је стидљиво - да ли могу да остану дужни неколико динара.
- У време празника, сви негде јуримо, понестаје нам времена да стигнемо све што "морамо" (ја бих рекла што нам је наметнуто), фокусирамо се на себе и не осврћемо се много. Баш у време празника, све ређе срећем људе који имају емпатију. Виђам то свакодневно и покушавам да огуглам, да престанем да будем вечити "исправљач кривих Дрина" и непоправљиви лајач на звезде. Јер сви моји или било чији такви покушаји, не допиру до дебелокожаца. А онда, деси се само једна, наизглед ситница, и ја се распаднем - започела је причу једна Сара на Фејсбук страници "Новосађанке" и објашњава:
- Пре пар дана, на касу код мене долазе два мала дечака, можда су први, други разред основне. У кесице које су ставили на траку, уредно обележене на маркер-машини две најјефтиније крофне и два мини сомуна. Један од њих, стидљиво стиска новчанице од 20 и 10 динара, не могу да видим колико их има. И претужним гласом ме пита, да ли сме да остане дужан неколико динара. Рекох: "Наравно душо", а у мени нешто почиње да урла - од немоћи, од туге, можда од свега претужног што гледам ових дана... - каже она и додаје да се најбоље виде разлике између сиромашних и богатих у време празника.
- Kажем дечацима колико требају да плате, а он мени - ја ни данас не могу да опишем ту тугу у његовом гласу - каже да им фали заправо 15 динара, да се збунио и није добро израчунао. Други дечак је стидљиво погнуо главу. Схватам - они су гладни, али васпитани, паметни. Они чекају моју пресуду, да ли ћу рећи да можда врате једну крофну јер немају довољно. Рекла сам им да слободно иду. Захваљују се, кажу: "Довиђења" - додаје Сара.
У реду иза њих стајао је брачни пар са пуним колицима ствари.
- А ја, ја се распадам на милион поломљених комада, почињем да плачем, знам да морам да се саберем, извињавам се тим људима и кажем како не могу да не одреагујем на то што се догодило и не могу да се помирим са тим да су нам деца гладна и жељна празног малог сомуна и најјефтиније крофне. Од њих, никаква реакција. Ништа. Нула. Kао камење.
Па, какви смо бре ми то људи?! - запитала се она.
"Где је нестала хуманост?! Да ли је уопште и било?!" Стиже Нова година, толико гладне деце око нас, а неки не виде даље од својих похлепних потреба, од грабежи, од себичности... Никада, никада ја према таквима нећу осетити ништа осим презира. А заслужили су много горе. И сваки дан молим Бога да је што мање деце којој фали 15 динара да не буду гладна".