„DNEVNIKOVA“ NOVOGODIŠNJA PRIČA – STRAHINJA DRAGOSAVLJEVIĆ, ZVEZDA SRPSKOG SPORTA: Vera vodilja do uspeha

Sa 18 godina i 10 meseci postao je najmlađi seniorski prvak Evrope u jednosedu na 200 metara, u svojoj prvoj sezoni u toj konkurenciji. Očekivao se njegov debi u najjačim trkama nakon dominacije u juniorskom uzrastu, a obezbeđivanjem trona Starog kontinenta pokazao je da će biti zvezda vodilja srpskog kajaka. 

Sezonu je počeo osvajanjem prve zlatne medalje na Svetskim kupovima – bio je najbrži u Segedinu. Nakon titule na EP za seniore, potvrdio je nadmoć u mlađeseniorskoj konkurenciji kao prvak Evrope i sveta. Debitovao je i na seniorskom SP, na kom je za deset stotinki ostao bez medalje, ali pokazavši rivalima da se pripreme za naredne duele. 

„Dnevnik“ nije imao dilemu oko izbora najboljeg kajakaša u Vojvodini (ali i u Srbiji), a u ukupnom plasmanu Dragosavljević je osvojio drugu nagradu, kao i ranije njegov stariji brat Marko, takođe uspešan u ovom sportu. 

– Kad sam bio mali pehari su mi bili omiljena stvar, jer ih je moj brat imao puno, a najveći je upravo „Dnevnikov“. Tada sam želeo da i ja imam trofeje i sada sam uspeo u tome, pa i u tom smislu idem njegovim putem. Drago mi je, jer je to pravi put sportiste i o tome sam maštao kao mali – rekao je za naš list Strahinja Dragosavljević, član KKK Tarket iz Bačke Palanke. 

Ove sezone se Strahinja upoznao i više sa drugom stranom uspešnog bavljenja sportom, a to su brojniji intervjui, gostovanja, dodele nagrada, učestvovanje na međunarodnoj konferenciji Olimpijskog komiteta Srbije... 

– Tokom sezone je išla trka za trkom i nisam mogao previše da se opustim i prepustim u te „druge vode“. Drago mi je da me zovu jer osećam da sam uradio nešto o čemu bi ljudi želeli da čuju, a još mi je draže ako uspem da motivišem nekoga i podelim neku značajnu stvar. Međutim, kako kaže trener, ne smemo ni previše toga da dopustimo, jer „odluta glava“, pa sam u jednom trenutku bio, kao i uvek, disciplinovan što se tiče toga šta kaže trener, pa nisam mogao da izađem svima u susret. Mi nemamo vremena baš za slavlje. Jedan dan sam svetski prvak, sutra obavim od toga šta mogu da stignem i naredni dan sam opet takmičar, koji nastavlja sa treninzima. Kako je krenula zima očekivao sam da se moji uspesi zaborave, ali nisu, što mi je jako drago. U Olimpijski komitet Srbije najviše volim da odem, jer je to dom za sve nas sportiste. Srećan sam što mogu da pomognem, podelim svoje mišljenje i drago mi je da neko to uvažava i ceni, što sportisti puno znači – opisao je Strahinja. 

Podrška porodice 

Zbog obaveza u OKS u Strahinjino ime je „Dnevnikovu“ nagradu primila njegova majka Milijana, koja mu je uz oca Miroslava i brata Marka, najveća podrška. 

– Majka je jedna, što se kaže i njena podrška je najvažnija. Ona je stalno s nama kod kuće, jer je otac na putu zbog posla. Puno je toga prošla s Markom, a sada prolazi sa mnom. Drago mi je da je jaka žena i da može sve to da podnese, jer nije lako s dvojicom šampiona. Drago mi je da i ona može da ode i primi pehar, pa tako podeli s nama tu sreću. Ona i ja smo ranije išli po Markove trofeje, sada ona ide po moje. Najjača je što se tiče emotivne podrške, a otac da održi porodicu. Ako hoću da budem istrajan, da naučim da ne treba da se predam, to ću da učim od tate – otkrio je Strahinja. 

S obzirom na postignuti uspeh, sledeće sezone će sve oči biti uprte u mlađeg Dragosavljevića. 

– Pritisak zaista nemam, jer smatram da sve ide kako treba i kako je negde zapisano. Sve i da ne ispunim očekivanja, tako se desilo, treba mi pola sata da dođem sebi i nastavljamo dalje, jer ne vredi ostati na tome. Očekivanja su ista – idemo redom. Imamo naravno planove između sebe, ništa previše ne očekujemo, ali radimo sve što je do nas, jer kada dam sve od sebe tada bude i najbolje – poručio je Dragosavljević. 

Praznike Bačkopalančanin provodi u rodnom mestu, trenirajući. Strahinji, kao i njegovoj porodici, pa i treneru Simu Boltiću, vera je izuzetno važna kao životna vodilja. 

– Mora da postoji nešto u šta ćeš da veruješ, jer ako ni u šta ne veruješ za šta se onda boriš. Verujem u Gospoda i da to znači da neko stoji uz mene kada je najteže, a i najlepše. Često odemo u manastir Đipšu nedeljom ujutru na liturgiju, kada smo na Srebrnom jezeru na pripremama odemo u manastire Tumane i Nimnik i to je neki mir koji nam treba. Svi smo grešni, ali smatram da kada odem na vodu, treniram i trkam se, da je to jedina stvar u kojoj nisam grešan i koju radim ispravno, da me Gospod uvek čuva i da sam zato dobar, jer kako ja verujem u njega tako i on veruje u mene. Vera nam je svima bitna. Za naš uspeh je zaslužno to što se držimo kao tim, a kao tim nas drži vera – istakao je Strahinja Dragosavljević. 

Sportista velikog srca

Strahinja Dragosavljević učestvovao je u humanitarnoj akciji, koja je dobila lep epilog. 

– Preko organizacije „Humanitarno Srbija“ podelili smo objavu na društvenim mrežama o pomoći za mladu devojku sa decom iz Ravnog Sela. Majka i ja smo joj odneli frižider i još neke potrepštine. Volim da pomažem drugima, a kao sportista mogu da utičem na podizanje svesti kod drugih, što se sada pokazalo, jer je akcija imala veliki odjek i mnogo ljudi se uključilo. U roku od mesec dana devojka je dobila TV, posuđe, stolice, mnogo lepe odeće, otišla je s decom na Zlatibor, obezbedili smo da im se sredi kupatilo i da vode koliko-toliko normalan život. Pomoći ću uvek koliko mogu, pa idemo redom – poručio je Dragosavljević.