„ДНЕВНИКОВА“ НОВОГОДИШЊА ПРИЧА – СТРАХИЊА ДРАГОСАВЉЕВИЋ, ЗВЕЗДА СРПСКОГ СПОРТА: Вера водиља до успеха

Са 18 година и 10 месеци постао је најмлађи сениорски првак Европе у једноседу на 200 метара, у својој првој сезони у тој конкуренцији. Очекивао се његов деби у најјачим тркама након доминације у јуниорском узрасту, а обезбеђивањем трона Старог континента показао је да ће бити звезда водиља српског кајака. 

Сезону је почео освајањем прве златне медаље на Светским куповима – био је најбржи у Сегедину. Након титуле на ЕП за сениоре, потврдио је надмоћ у млађесениорској конкуренцији као првак Европе и света. Дебитовао је и на сениорском СП, на ком је за десет стотинки остао без медаље, али показавши ривалима да се припреме за наредне дуеле. 

„Дневник“ није имао дилему око избора најбољег кајакаша у Војводини (али и у Србији), а у укупном пласману Драгосављевић је освојио другу награду, као и раније његов старији брат Марко, такође успешан у овом спорту. 

– Кад сам био мали пехари су ми били омиљена ствар, јер их је мој брат имао пуно, а највећи је управо „Дневников“. Тада сам желео да и ја имам трофеје и сада сам успео у томе, па и у том смислу идем његовим путем. Драго ми је, јер је то прави пут спортисте и о томе сам маштао као мали – рекао је за наш лист Страхиња Драгосављевић, члан ККК Таркет из Бачке Паланке. 

Ове сезоне се Страхиња упознао и више са другом страном успешног бављења спортом, а то су бројнији интервјуи, гостовања, доделе награда, учествовање на међународној конференцији Олимпијског комитета Србије... 

– Током сезоне је ишла трка за трком и нисам могао превише да се опустим и препустим у те „друге воде“. Драго ми је да ме зову јер осећам да сам урадио нешто о чему би људи желели да чују, а још ми је драже ако успем да мотивишем некога и поделим неку значајну ствар. Међутим, како каже тренер, не смемо ни превише тога да допустимо, јер „одлута глава“, па сам у једном тренутку био, као и увек, дисциплинован што се тиче тога шта каже тренер, па нисам могао да изађем свима у сусрет. Ми немамо времена баш за славље. Један дан сам светски првак, сутра обавим од тога шта могу да стигнем и наредни дан сам опет такмичар, који наставља са тренинзима. Како је кренула зима очекивао сам да се моји успеси забораве, али нису, што ми је јако драго. У Олимпијски комитет Србије највише волим да одем, јер је то дом за све нас спортисте. Срећан сам што могу да помогнем, поделим своје мишљење и драго ми је да неко то уважава и цени, што спортисти пуно значи – описао је Страхиња. 

Подршка породице 

Због обавеза у ОКС у Страхињино име је „Дневникову“ награду примила његова мајка Милијана, која му је уз оца Мирослава и брата Марка, највећа подршка. 

– Мајка је једна, што се каже и њена подршка је најважнија. Она је стално с нама код куће, јер је отац на путу због посла. Пуно је тога прошла с Марком, а сада пролази са мном. Драго ми је да је јака жена и да може све то да поднесе, јер није лако с двојицом шампиона. Драго ми је да и она може да оде и прими пехар, па тако подели с нама ту срећу. Она и ја смо раније ишли по Маркове трофеје, сада она иде по моје. Најјача је што се тиче емотивне подршке, а отац да одржи породицу. Ако хоћу да будем истрајан, да научим да не треба да се предам, то ћу да учим од тате – открио је Страхиња. 

С обзиром на постигнути успех, следеће сезоне ће све очи бити упрте у млађег Драгосављевића. 

– Притисак заиста немам, јер сматрам да све иде како треба и како је негде записано. Све и да не испуним очекивања, тако се десило, треба ми пола сата да дођем себи и настављамо даље, јер не вреди остати на томе. Очекивања су иста – идемо редом. Имамо наравно планове између себе, ништа превише не очекујемо, али радимо све што је до нас, јер када дам све од себе тада буде и најбоље – поручио је Драгосављевић. 

Празнике Бачкопаланчанин проводи у родном месту, тренирајући. Страхињи, као и његовoj породици, па и тренеру Симу Болтићу, вера је изузетно важна као животна водиља. 

– Мора да постоји нешто у шта ћеш да верујеш, јер ако ни у шта не верујеш за шта се онда бориш. Верујем у Господа и да то значи да неко стоји уз мене када је најтеже, а и најлепше. Често одемо у манастир Ђипшу недељом ујутру на литургију, када смо на Сребрном језеру на припремама одемо у манастире Тумане и Нимник и то је неки мир који нам треба. Сви смо грешни, али сматрам да када одем на воду, тренирам и тркам се, да је то једина ствар у којој нисам грешан и коју радим исправно, да ме Господ увек чува и да сам зато добар, јер како ја верујем у њега тако и он верује у мене. Вера нам је свима битна. За наш успех је заслужно то што се држимо као тим, а као тим нас држи вера – истакао је Страхиња Драгосављевић. 

Спортиста великог срца

Страхиња Драгосављевић учествовао је у хуманитарној акцији, која је добила леп епилог. 

– Преко организације „Хуманитарно Србија“ поделили смо објаву на друштвеним мрежама о помоћи за младу девојку са децом из Равног Села. Мајка и ја смо јој однели фрижидер и још неке потрепштине. Волим да помажем другима, а као спортиста могу да утичем на подизање свести код других, што се сада показало, јер је акција имала велики одјек и много људи се укључило. У року од месец дана девојка је добила ТВ, посуђе, столице, много лепе одеће, отишла је с децом на Златибор, обезбедили смо да им се среди купатило и да воде колико-толико нормалан живот. Помоћи ћу увек колико могу, па идемо редом – поручио је Драгосављевић.