KAPITEN ŽKK VOJVODINA ŽAKLINA JANKOVIĆ Razmišljam o kraju karijere

Konkretnije, uvek je bila tu i predstavljala primer profesionalizma i odnosa prema klubu. Kako je otkrila na početku novogodišnjeg razgovora za "Dnevnik", na početku sportske karijere nije bila 100 odsto sigurna kojim će putem poći.

– Prvo sam trenirala rukomet i jako ga volela. U osnovnim školama, kako to obično biva, dolaze treneri i "vrbuju" decu, a ja sam tada bila baš visoka. Nisam u startu bila zainteresovana da pređem na košarku, dok jedan trener nije zamolio mog tatu da me odvede samo da vidim kako izgleda sve, ne moram ni da treniram. I rekla sam da ću doći, ali da se meni to ne sviđa. Ipak, svidelo mi se, pa sam potom uporedo trenirala i rukomet i košarku i došao je momenat da se odlučim za jedan sport – počela je Žaklina.

Opisala je i momenat koji je presudno uticao na to da postane ono što jeste danas.

– Bila je lakša odluka, jer se rukometni tim raspadao. Devojke koje su bile starije odlazile su iz Žablja. U isto vreme, mogla sam da zamislim da treniram košarku. I vrlo brzo sam shvatila da mogu nešto da uradim. Posle nekoliko meseci negde me je neko video, dobila sam poziv za prvi savezni trening. Posle reprezentativnih okupljanja sam shvatila da će to biti ozbiljno. I kada sam upisivala srednju školu imala sam mnogo ponuda, mnogo zainteresovanih timova i odlučila sam da to bude Radivoj Korać. Prvo sam bila u zrenjaninskom Proleteru, a potom potpisala za Korać.

Bio je to samo nagoveštaj onoga što bi moglo da usledi i što će se desiti kasnije.

– Ne bih ništa menjala što se tiče toga. Imam jako lepe uspomene iz Beograda i iz tima. Radila sam sa ozbiljnim trenerima, tada su u Koraću bile ozbiljne igračice, igrale u seniorskoj reprezentaciji. Sam taj boravak u domu srednjih škola je poseban, imam dosta prijatelja sa kojima se i dalje i čujem i viđam. 

Postojali su i određeni ljudi koji su imali presudan uticaj na njen dosadašnji put.

– Izdvojila bih Ivanku Matić, nekog ko me savetovao, posle treninga je nije mrzelo da ostane i pokaže mi nešto. Igrala sam sa Sarom Krnjić, od koje mogu dosta da naučim. I kad misliš da sve znaš - ne znaš. Miljana Bojović isto tada u Partizanu je važna. Igrala sam sa Biljom Stanković, nju bih posebno izdvojila, ali i Marinu Mandić. U tom momentu bile su dosta starije od mene, vrhunske igračice i još bolji ljudi.

U Vojvodini je nesumnjivo ostavila najveći trag. 

– Tadašnji trener Saša Jovanović pratio me je već dve-tri sezone, ali sam ja po običaju već potpisivala za nekog, kada bi me on pozvao. Razmišljala sam da prestanem da igram posle Art basketa, osvojile smo Kup, plasirale smo se u finale prvenstva i možda sam i bila umorna i zasićena i odlučim da ne igram. Međutim, toliko je bio uporan, nije ga mrzelo da svaki drugi dan zove i ipak sam posustala. Evo već peta-šesta sezona u Vojvodini, tu sam kod kuće i lepo se osećam. 

Novosađanke su ušle u sezonu sa jednim ciljem, a sada imaju druge domete posle odlaska Sare Krnjić.

– Klubovi su se dosta pojačali ove sezone. Znali smo za Saru da je tu da nam pomogne dok ne dobije dobru ponudu. Ona me je dosta rasteretila na visokim pozicijama, uživale smo da igramo sa njom. Kao da se nismo brzo prilagodile drugom načinu igre. Sada nemamo nju, pa moramo neke stvari drugačije. Dolazak Jovane Adamović nam je pomogao i utisak je, kako liga bude odmicala, da će nivo da raste. Plasirale smo se u polufinale Kupa, žao mi je zbog nekih utakmica koje smo mogle da dobijemo, mada ćemo nastojati da to promenimo u drugom delu sezone.

Pre nekoliko sezona razmišljala je da okači patike o klin, što sada, mnogo godina kasnije, postaje sve realnije.

– Razmišljam o kraju karijere, bliži se, osećam ga i vezuje se za neke neočekivane povrede. Želim da prestanem, ali mi ne daju. Trener i uprava nisu za to, saigračice nisu za to. Možda će se to čak i sledeće sezone desiti (smeh). Nakon toga, razmišljam o tome da ostanem privremeno u košarci, dok ne završim psihologiju na fakultetu. Da li će to biti sportska psihologija, ne znam. Volela bih da ostanem, ako ne profesionalno u košarci, onda bar rekreativno. Rad sa decom bi mi odgovarao, ali nemam neke ambicije da budem trener seniorki – zaključila je Žaklina Janković.

Vuk-Miloš Petrović