КАПИТЕН ЖКК ВОЈВОДИНА ЖАКЛИНА ЈАНКОВИЋ Размишљам о крају каријере

Конкретније, увек је била ту и представљала пример професионализма и односа према клубу. Како је открила на почетку новогодишњег разговора за "Дневник", на почетку спортске каријере није била 100 одсто сигурна којим ће путем поћи.

– Прво сам тренирала рукомет и јако га волела. У основним школама, како то обично бива, долазе тренери и "врбују" децу, а ја сам тада била баш висока. Нисам у старту била заинтересована да пређем на кошарку, док један тренер није замолио мог тату да ме одведе само да видим како изгледа све, не морам ни да тренирам. И рекла сам да ћу доћи, али да се мени то не свиђа. Ипак, свидело ми се, па сам потом упоредо тренирала и рукомет и кошарку и дошао је моменат да се одлучим за један спорт – почела је Жаклина.

Описала је и моменат који је пресудно утицао на то да постане оно што јесте данас.

– Била је лакша одлука, јер се рукометни тим распадао. Девојке које су биле старије одлазиле су из Жабља. У исто време, могла сам да замислим да тренирам кошарку. И врло брзо сам схватила да могу нешто да урадим. После неколико месеци негде ме је неко видео, добила сам позив за први савезни тренинг. После репрезентативних окупљања сам схватила да ће то бити озбиљно. И када сам уписивала средњу школу имала сам много понуда, много заинтересованих тимова и одлучила сам да то буде Радивој Кораћ. Прво сам била у зрењанинском Пролетеру, а потом потписала за Кораћ.

Био је то само наговештај онога што би могло да уследи и што ће се десити касније.

– Не бих ништа мењала што се тиче тога. Имам јако лепе успомене из Београда и из тима. Радила сам са озбиљним тренерима, тада су у Кораћу биле озбиљне играчице, играле у сениорској репрезентацији. Сам тај боравак у дому средњих школа је посебан, имам доста пријатеља са којима се и даље и чујем и виђам. 

Постојали су и одређени људи који су имали пресудан утицај на њен досадашњи пут.

– Издвојила бих Иванку Матић, неког ко ме саветовао, после тренинга је није мрзело да остане и покаже ми нешто. Играла сам са Саром Крњић, од које могу доста да научим. И кад мислиш да све знаш - не знаш. Миљана Бојовић исто тада у Партизану је важна. Играла сам са Биљом Станковић, њу бих посебно издвојила, али и Марину Мандић. У том моменту биле су доста старије од мене, врхунске играчице и још бољи људи.

У Војводини је несумњиво оставила највећи траг. 

– Тадашњи тренер Саша Јовановић пратио ме је већ две-три сезоне, али сам ја по обичају већ потписивала за неког, када би ме он позвао. Размишљала сам да престанем да играм после Арт баскета, освојиле смо Куп, пласирале смо се у финале првенства и можда сам и била уморна и засићена и одлучим да не играм. Међутим, толико је био упоран, није га мрзело да сваки други дан зове и ипак сам посустала. Ево већ пета-шеста сезона у Војводини, ту сам код куће и лепо се осећам. 

Новосађанке су ушле у сезону са једним циљем, а сада имају друге домете после одласка Саре Крњић.

– Клубови су се доста појачали ове сезоне. Знали смо за Сару да је ту да нам помогне док не добије добру понуду. Она ме је доста растеретила на високим позицијама, уживале смо да играмо са њом. Као да се нисмо брзо прилагодиле другом начину игре. Сада немамо њу, па морамо неке ствари другачије. Долазак Јоване Адамовић нам је помогао и утисак је, како лига буде одмицала, да ће ниво да расте. Пласирале смо се у полуфинале Купа, жао ми је због неких утакмица које смо могле да добијемо, мада ћемо настојати да то променимо у другом делу сезоне.

Пре неколико сезона размишљала је да окачи патике о клин, што сада, много година касније, постаје све реалније.

– Размишљам о крају каријере, ближи се, осећам га и везује се за неке неочекиване повреде. Желим да престанем, али ми не дају. Тренер и управа нису за то, саиграчице нису за то. Можда ће се то чак и следеће сезоне десити (смех). Након тога, размишљам о томе да останем привремено у кошарци, док не завршим психологију на факултету. Да ли ће то бити спортска психологија, не знам. Волела бих да останем, ако не професионално у кошарци, онда бар рекреативно. Рад са децом би ми одговарао, али немам неке амбиције да будем тренер сениорки – закључила је Жаклина Јанковић.

Вук-Милош Петровић