RUKOMET U MALOM BANATSKOM SELU NE POSUSTAJE: U Bočaru sanjaju svoju sportsku bajku

Rukomet u Bočaru ponovo živi punim plućima, oslonjen na sopstvenu decu, znanje i zajedništvo.

Bočar, selo na severu Banata sa nepunih hiljadu stanovnika, decenijama unazad nosi epitet pravog rasadnika rukometnih talenata. Iz tog malog mesta potekli su igrači koji su ostavili dubok trag na vojvođanskoj i srpskoj rukometnoj sceni. Najpoznatije ime svakako je Milan Dakić, jedan od najboljih bekova Arkus lige, danas član Vranja, a nekada dugogodišnji prvotimac Metaloplastike. Ne treba zaboraviti ni Ivana Markuša, kao ni pokojnog Dragana Adamovića, koji su devedesetih godina s uspehom nosili dres Kikinde u elitnom rangu tadašnje SR Jugoslavije.

Na temeljima te tradicije, Rukometni klub Jedinstvo Bočar ove jeseni ponovo se uključio u redovno takmičenje Rukometnog saveza Vojvodine. Sa blago izmenjenom koncepcijom rada, okrenutom pre svega sopstvenim snagama i radu sa decom, klub je praktično krenuo iznova – ali sa jasnom vizijom i velikim entuzijazmom.

Pre dve godine u Bočaru je pokrenuta škola rukometa i mini-rukometa, koja je za kratko vreme dostigla zavidnu masovnost. Danas okuplja oko 25 mini rukometaša i rukometašica, što je za selo ove veličine više nego impresivan podatak – praktično svako treće dete u Bočaru bavi se rukometom. Mladi Bočarci već su redovni učesnici turnira u Kikindi, Novom Miloševu, Zrenjaninu, Novom Bečeju, Novom Sadu, a dres Jedinstva nose i na kampovima, poput saradnje sa renomiranim kampom Rastimo, gde deca redovno učestvuju i nastupaju za selekcije kampa poput Ilića i Markovića.

Seniorski tim predstavlja spoj mladosti i iskustva. Okosnicu čine momci rođeni 2008. i 2009. godine, mahom iz Bočara i okolnih mesta, uz nekoliko iskusnijih igrača koji daju stabilnost i primer mlađima. Iako se takmiče u Trećoj ligi Vojvodine, rukometaši Jedinstva već sada skreću pažnju, ne samo igrama, već i atmosferom. Interesovanje publike je veliko, pa se Bočar može pohvaliti činjenicom da je njegov seniorski tim najgledaniji u ligi. Jesenji deo sezone završen je učinkom od tri pobede i tri poraza, ali rezultati su u drugom planu, važniji je proces i put kojim klub ide.

Za stručan i sistematičan rad zaduženi su treneri Andrea Karanović Mesaroš i Miroljub Maćoš, oboje sa bogatim iskustvom rada u mlađim kategorijama rukometnih klubova u Kikindi. Posebno važnu ulogu ima Maćoš, koji vodi sve selekcije i predstavlja svojevrsni oslonac kompletnog sistema rada, diskretno, ali sigurno držeći sve konce u rukama. Stabilnost kluba dodatno osigurava i posvećeno rukovodstvo koje čine Branislav Popović, Janoš Tandi i Dragan Kubet, uz snažnu podršku lokalne zajednice.

U Bočaru se vodi računa i o onima koji su pisali prve stranice klupske istorije. Na svakih nekoliko meseci organizuju se revijalne utakmice između seniorskog tima i veterana, koje okupljaju selo i podsećaju na to da rukomet ovde nije samo sport – već deo identiteta.

Ambicije kluba za naredni period jasno su definisane. Plan je formiranje selekcija M12, M14 i M16, koje bi se takmičile u ligama mlađih kategorija RSV i predstavljale prirodan basen za budući seniorski tim. Uz to, Jedinstvo svake godine, poslednje nedelje maja, organizuje tradicionalni rukometni turnir u okviru Dana sela, a već sada postoje načelni dogovori da naredne godine u Bočar stignu i kvalitetne ekipe iz Prve lige Vojvodine.

Infrastruktura daje dodatni vetar u leđa ovim ambicijama. Bočar raspolaže sa dve nove sportske dvorane, kao i modernim internatom Heterlendi–Bajić sa 115 ležajeva, što otvara mogućnost da selo ugosti brojne sportske kolektive, posebno rukometne. Geografski položaj dodatno ide naruku, Bočar je udaljen svega deset kilometara od Ade, 25 od Kikinde i 30 od Novog Bečeja, praktično okružen sa tri regionalna rukometna centra.

U takvom okruženju, sa decom koja rastu uz loptu, tribinama koje dišu za svoj klub i ljudima koji veruju u dugoročan rad, rukometna bajka u Bočaru više ne deluje kao san, već kao plan koji se strpljivo i uporno ostvaruje.

J. Galić