SRBIN IZ FUTOGA KOJI JE PLESAO HAKU Susreti: Predrag Mijatović, preduzetnik i bivši rukometni reprezentativac Novog Zelanda
Još u vreme kada je bio dečak, potom i u tinejdžerskom dobu, Futožanin karakterističnog, pravog sportskog imena - Predrag Peđa Mijatović (42), sanjao je da će jednog dana postati rukometaš s internacionalnom i, što da ne, reprezentativnom karijerom.
Zbog toga je vredno trenirao u matičnom Metalcu, gde je radio sa svojim ocem Mitrom i pokojnim Brankom Miloševićem, koji su, kako kaže, bukvalno držali taj klub. Usledio je poziv Jugovića, koji se nije odbijao i otišao je na probu u Kać. Tamo, međutim, nije dobio priliku da se dokaže, pa je nosio dres Milicionara, posle i Cementa iz Beočina.
– U Milicionaru nisam uspeo da se izborim da postanem provotimac, nastupao sam u njegovoj drugoj ekipi i prešao sam potom i niži rang, u Beočin, gde sam, napokon, bio plaćen. Igrao sam na poziciji srednjeg beka, ali sam se onda odlučio da se vratim u Metalac, međutim...
Uvod je, verovatno, jedan od mora sličnih, kada govorimo o mladim sportistima koji su se borili za vlastito „mesto pod suncem“.
– Svoju tadašnju devojku, a danas suprugu Gordanu, upoznao sam u Futogu. Iako je njen brat od strica u školi išao sa mnom u razred, nju nisam poznavao. Otprilike godinu dana pre nego što je ona odlučila da ode na Novi Zeland, počeli smo da se zabavljamo. Njeni tetka i teča bili su tamo negde, „na kraju sveta“, a onda je Gordana sredila papire i, zajedno s porodicom, rešila da potraži sreću u toj dalekoj zemlji. Kada je odlazila, mislio sam da je vidim poslednji put, ali smo, ipak, ostali u kontaktu preko poruka i „skajpa“. Nisam imao nikakva očekivanja u pogledu nas kada se ona, posle nekog vremena vratila u Srbiju. E, onda su se dogodile neke lepe stvari, provela je ovde čitavo leto i rešili smo da se uzmemo. Po povratku na Novi Zeland, sredila je i meni papire i ja sam, u novembru 2006. godine, takođe otišao u Oklend.
O tome kako se snašao, barem na početku, u novoj zemlji, Mijatović kaže da je bilo prilično lako, jer tamo nije bio sam.
– Znao sam solidno jezik, jer sam voleo da gledam filmove i slušam muziku na engleskom, pa mi on nije predstavljalo barijeru. Gordanin pokojni otac Zoran, majka Dragana, kao i brat i sestra, prihvatili su me jako lepo, u početku smo živeli kod njih, a onda smo iznajmili stan. Posle nepunih godinu dana, a na nagovor računovođe, inače čoveka našeg porekla, otvorio sam firmu za renoviranje kuća i poslovnih prostora i, zahvaljujući tome što smo radili samo za sebe, živeli smo lepo. Posla je uvek bilo, jer smo nastojali da budemo korektni i poštujemo dogovorene rokove, pa smo se našli na dobrom glasu. Nisam imao nikakvo iskustvo, ali sam bio spreman, kao i moja supruga, da učim i išlo nam je to baš fino. Međutim, uvek sam imao san da ću da igram rukomet negde napolju, tim pre što je moja tetka, Branka Mijatović, igrala za reprezentaciju Slovenije i gajio sam nadu da ću i ja negde da odem i igram barem do četrdesete.
Igraj, pa da odsečemo slomljene prste
Posle povrede u susretu s Katarom, Mijatović je otišao na pregled kod specijaliste u Južnoj Koreji. „Rekao sam doktoru da želim da igram i upitao ga da li mogu da bandažiram povređene prste i da nastavim da nastupam. On me je ozbiljno pogledao i odgovorio mi nešto u stilu: Možeš, ali ako ti se povreda iskomplikuje, posle može da dođe i do toga da ti odsečemo te prste. Pa ti gledaj. Naravno, uz ogroman žal, pomirio sam se s tim i više nisam igrao na tom takmičenju”, uz osmeh, objasnio je Peđa.
Međutim, snovi su počeli da mu se raspršuju i sve bliži bio je tome da se potpuno posveti poslu i budućnost gradi u Oklendu.
- Desilo se to posle samo nekoliko meseci, kada sam saznao da rukomet postoji i na Novom Zelandu, doduše amaterski. Otišao sam na trening u lokalni klub Okland Pajrats, koji je vodio neki Francuz. U toj zemlji dominantni sport je ragbi, u kojem je ona među svetskim silama, ali se i košarka ozbiljno razvila, posebno posle igara legendarnog Pera Kamerona, a onda i Stivena Adamsa, koji je zaigrao čak i u NBA ligi. Igrali smo, dakle, rukometne mini-turnire tokom godine, a onda smo, jednom u 365 dana, imali takmičenja u glavnom gradu Velingtonu, gde bi se okupili svi najbolji u našem sportu. Baveći se svojim poslom, istovremeno, upoznao sam neke jako imućne ljude koji su imali puno nekretnina, s kojima sam postao čak i prijatelj. Zahvaljujući tome, došao sam u situaciju da mogu da zaposlim radnike...
Objasnio je naš sagovorni i to kako je došlo do toga da dobije pasoš Novog Zelanda i, samim tim, pravo da brani boje te zemlje na međunarodnim takmičenjima.
- Reprezentacija je postojala, vodio ju je neki Nemac, koji je pokušavao da u nju ubaci više stranaca, kako bi rukomet napredovao, ali to nije upalilo. Nešto ozbiljnije usledilo je kada smo dobili poziv za Prvenstvo Okeanije, koje je dobro, jer na njemu učestvuju francuske kolonije, pa je čak i nekada jedan od najboljih igrača sveta, Džekson Ričardson, iz Nove Kaledonije. Ipak, pošto te zemlje nastupaju pod zastavom Francuske, nisu mogle da idu dalje, recimo na Prvenstvo Azije, posle ni na svetska prvenstva ili olimpijade, pa su samo Australija i Novi Zeland mogli to da ostvare. U to vreme došao nam je jedan 19-godišnji mladić koji je već nastupao u nemačkoj Bundes ligi i bio sam jako zadovoljan time što sam shvatio da i s takvim igračima mogu da se nosim. Posle jednog državnog turnira na kojem je moj klub bio jako dobar, a ja odigrao kvalitetno, dobio sam poziv za trening kamp državne selekcije. Prethodno sam već dobio pasoš, ne, doduše, zahvaljujući rukometu, a postojala je mogućnost da idemo na Prvenstvo Azije, koje se 2018. godine održavalo u Južnoj Koreji. Ušao sam u državni tim, ali na kontnentalnom šampionatu smo, iskreno, prošli loše. Već na prvoj utakmici protiv Katara, tada drugoplasirane svetske selekcije, prvi prvom šutu na utakmici, prilikom šuta, udario sam rukom u glavu Kubanca Kapotea i - polomio dva prsta. Bio sam jedan od ključnih igrača, plejmejker, što nas je izuzetno poremetilo. Odigrao sam taj susret do kraja, kasnije na prvenstvu više nisam bio u postavi, ali ostalo je zapisano da sam tadašnjem golmanu Katara, našem Šariću, kao i njegovom saigraču, čuvaru mreže iz Slovenije, uspeo da dam po gol i to s polomljenim prstima.
Opušten način života
Na Novom Zelandu se živi mnogo opuštenije nego kod nas ili bili gde drugo u Evropi, kaže Mijatović. „Zemlja je lepa, puno je zelenila i nema one užurbanosti, toliko karakteristične za život u Evropi, samim tim i u Srbiji. Lično, to mi je prijalo, čitava država je, po mojim kriterijumima, zaista fenomenalna. Prijale su mi godine koje sam tamo proveo, osim velike kiše, koja često pada. Zbog nje smo hteli da se preselimo na Zlatnu obalu u Australiji, u blizini Brizbejna, ali smo se, eto, vratili u Srbiju”.
Već 2020. godine, Peđa je nastupio na Azijskom prvenstvu u Kuvajtu.
- Na tom takmičenju sam bio zdrav, ali je atmosfera u timu bila pomalo bezvezna i ništa značajnije nismo napravili.
Mijatović je jedan od retkih naših sportista koji je naučio da igra haku, ples koji praktikuju reprezentativci Novog Zelanda u svim sportovima pred svaku međunarodnu utakmicu.
- Taj ples je Novozalanđanima važniji čak i od himne. Ragbisti su to uveli kao praksu, a svaka haka ima svoju priču. Imali smo je i mi, naravno prilagođenu našim „potrebama“. Pred svako takmičenje, reprezentativci odu do „maraje“, neke vrste njihove bogomolje i onda glavni, nazovimo ga – sveštenikom, sačini specifičnu priču, na osnovu koje uobliči i haku. Njena suština je u tome da čoveka pripremi za borbu, to je u suštini ratnički ples, koji mentalno ojačava grupu. Nisam je do kraja usavršio, ali ne možeš da ne osetiš dejstvo koje ona proizvodi na ljude u specifičnom kolektivu. Jednostavno, to je deo kulture Maora, tamošnjih stanovnika, ali, ja sam Srbin i nisam joj se do kraja predavao. Iz ove perspektive, međutim, voleo bih da sam to činio...
Porodica Mijatović, uvećana za ćerke Unu i Ivu, vratila se kući, kada je saznala da se Peđin otac razboleo. Iako još nisu rešili to da li će da ostanu ovde, ili će ponovo da se upuste u neku novu životnu avanturu, rešili su da se uđu u svet preduzetništva i danas su vlasnici poznate novosadske piceriju na Novom naselju. Iznova su počeli da se bore za svoj svet i, u to ne sumnjamo, ostaće uporni u toj bici, sve dok ne pobede.