СРБИН ИЗ ФУТОГА КОЈИ ЈЕ ПЛЕСАО ХАКУ Сусрети: Предраг Мијатовић, предузетник и бивши рукометни репрезентативац Новог Зеланда

Због тога је вредно тренирао у матичном Металцу, где је радио са својим оцем Митром и покојним Бранком Милошевићем, који су, како каже, буквално држали тај клуб. Уследио је позив Југовића, који се није одбијао и отишао је на пробу у Каћ. Тамо, међутим, није добио прилику да се докаже, па је носио дрес Милиционара, после и Цемента из Беочина.

– У Милиционару нисам успео да се изборим да постанем провотимац, наступао сам у његовој другој екипи и прешао сам потом и нижи ранг, у Беочин, где сам, напокон, био плаћен. Играо сам на позицији средњег бека, али сам се онда одлучио да се вратим у Металац, међутим...

Увод је, вероватно, један од мора сличних, када говоримо о младим спортистима који су се борили за властито „место под сунцем“. 

– Своју тадашњу девојку, а данас супругу Гордану, упознао сам у Футогу. Иако је њен брат од стрица у школи ишао са мном у разред, њу нисам познавао. Отприлике годину дана пре него што је она одлучила да оде на Нови Зеланд, почели смо да се забављамо. Њени тетка и теча били су тамо негде, „на крају света“, а онда је Гордана средила папире и, заједно с породицом, решила да потражи срећу у тој далекој земљи. Када је одлазила, мислио сам да је видим последњи пут, али смо, ипак, остали у контакту преко порука и „скајпа“. Нисам имао никаква очекивања у погледу нас када се она, после неког времена вратила у Србију. Е, онда су се догодиле неке лепе ствари, провела је овде читаво лето и решили смо да се узмемо. По повратку на Нови Зеланд, средила је и мени папире и ја сам, у новембру 2006. године, такође отишао у Окленд.

О томе како се снашао, барем на почетку, у новој земљи, Мијатовић каже да је било прилично лако, јер тамо није био сам. 

– Знао сам солидно језик, јер сам волео да гледам филмове и слушам музику на енглеском, па ми он није представљало баријеру. Горданин покојни отац Зоран, мајка Драгана, као и брат и сестра, прихватили су ме јако лепо, у почетку смо живели код њих, а онда смо изнајмили стан. После непуних годину дана, а на наговор рачуновође, иначе човека нашег порекла, отворио сам фирму за реновирање кућа и пословних простора и, захваљујући томе што смо радили само за себе, живели смо лепо. Посла је увек било, јер смо настојали да будемо коректни и поштујемо договорене рокове, па смо се нашли на добром гласу. Нисам имао никакво искуство, али сам био спреман, као и моја супруга, да учим и ишло нам је то баш фино. Међутим, увек сам имао сан да ћу да играм рукомет негде напољу, тим пре што је моја тетка, Бранка Мијатовић, играла за репрезентацију Словеније и гајио сам наду да ћу и ја негде да одем и играм барем до четрдесете.

Међутим, снови су почели да му се распршују и све ближи био је томе да се потпуно посвети послу и будућност гради у Окленду.

- Десило се то после само неколико месеци, када сам сазнао да рукомет постоји и на Новом Зеланду, додуше аматерски. Отишао сам на тренинг у локални клуб Окланд Пајратс, који је водио неки Француз. У тој земљи доминантни спорт је рагби, у којем је она међу светским силама, али се и кошарка озбиљно развила, посебно после игара легендарног Пера Камерона, а онда и Стивена Адамса, који је заиграо чак и у НБА лиги. Играли смо, дакле, рукометне мини-турнире током године, а онда смо, једном у 365 дана, имали такмичења у главном граду Велингтону, где би се окупили сви најбољи у нашем спорту. Бавећи се својим послом, истовремено, упознао сам неке јако имућне људе који су имали пуно некретнина, с којима сам постао чак и пријатељ. Захваљујући томе, дошао сам у ситуацију да могу да запослим раднике...

Објаснио је наш саговорни и то како је дошло до тога да добије пасош Новог Зеланда и, самим тим, право да брани боје те земље на међународним такмичењима.

- Репрезентација је постојала, водио ју је неки Немац, који је покушавао да у њу убаци више странаца, како би рукомет напредовао, али то није упалило. Нешто озбиљније уследило је када смо добили позив за Првенство Океаније, које је добро, јер на њему учествују француске колоније, па је чак и некада један од најбољих играча света, Џексон Ричардсон, из Нове Каледоније. Ипак, пошто те земље наступају под заставом Француске, нису могле да иду даље, рецимо на Првенство Азије, после ни на светска првенства или олимпијаде, па су само Аустралија и Нови Зеланд могли то да остваре. У то време дошао нам је један 19-годишњи младић који је већ наступао у немачкој Бундес лиги и био сам јако задовољан тиме што сам схватио да и с таквим играчима могу да се носим. После једног државног турнира на којем је мој клуб био јако добар, а ја одиграо квалитетно, добио сам позив за тренинг камп државне селекције. Претходно сам већ добио пасош, не, додуше, захваљујући рукомету, а постојала је могућност да идемо на Првенство Азије, које се 2018. године одржавало у Јужној Кореји. Ушао сам у државни тим, али на контненталном шампионату смо, искрено, прошли лоше. Већ на првој утакмици против Катара, тада другопласиране светске селекције, први првом шуту на утакмици, приликом шута, ударио сам руком у главу Кубанца Капотеа и - поломио два прста. Био сам један од кључних играча, плејмејкер, што нас је изузетно пореметило. Одиграо сам тај сусрет до краја, касније на првенству више нисам био у постави, али остало је записано да сам тадашњем голману Катара, нашем Шарићу, као и његовом саиграчу, чувару мреже из Словеније, успео да дам по гол и то с поломљеним прстима.

Већ 2020. године, Пеђа је наступио на Азијском првенству у Кувајту.

- На том такмичењу сам био здрав, али је атмосфера у тиму била помало безвезна и ништа значајније нисмо направили.

Мијатовић је један од ретких наших спортиста који је научио да игра хаку, плес који практикују репрезентативци Новог Зеланда у свим спортовима пред сваку међународну утакмицу.

- Тај плес је Новозаланђанима важнији чак и од химне. Рагбисти су то увели као праксу, а свака хака има своју причу. Имали смо је и ми, наравно прилагођену нашим „потребама“. Пред свако такмичење, репрезентативци оду до „мараје“, неке врсте њихове богомоље и онда главни, назовимо га – свештеником, сачини специфичну причу, на основу које уобличи и хаку.  Њена суштина је у томе да човека припреми за борбу, то је у суштини ратнички плес, који ментално ојачава групу. Нисам је до краја усавршио, али не можеш да не осетиш дејство које она производи на људе у специфичном колективу. Једноставно, то је део културе Маора, тамошњих становника, али, ја сам Србин и нисам јој се до краја предавао. Из ове перспективе, међутим, волео бих да сам то чинио...

Породица Мијатовић, увећана за ћерке Уну и Иву, вратила се кући, када је сазнала да се Пеђин отац разболео. Иако још нису решили то да ли ће да остану овде, или ће поново да се упусте у неку нову животну авантуру, решили су да се уђу у свет предузетништва и данас су власници познате новосадске пицерију на Новом насељу. Изнова су почели да се боре за свој свет и, у то не сумњамо, остаће упорни у тој бици, све док не победе.