SRČANA SLABOST FOKUS OPSEŽNOG ISTRAŽIVANJA SRPSKIH KARDIOLOGA Prepoznavanje faktora rizika može da spase brojne živote

To posebno važi za zemlje srednje i istočne Evrope, uključujući i Srbiju, gde su kardiovaskularna obolenja i dalje vodeći uzrok mortaliteta u odrasloj populaciji. A akutni infarkt miokarda predstavlja najopasniji i najozbiljniji obliki ishemijske bolesti srca. O tome svedoči i činjenica da je dugi niz godina akutni infarkt miokarda bio praćen vrlo visokim mortalitetom, koji je prelazio i 20 procenata. 

Krajem XX i u XXI ipak je postignuti znatan napredak u sniženju mortaliteta bolesnika koji su oboleli od akutnog infarkta miokarda, prvenstveno zahvaljujući merama rane reperfuzije, odnosno postizanja prokrvljenosti miokarda na mestu gde je deo srčanog mišića ostao bez krvi zbog zapušenja koronarne arterije trombom, ali takođe i zahvaljujući primeni savremene medikamentne terapije, koja je postepeno tokom proteklih decenija napredovala. Tome zahvaljujući i mortalitet se snižavao, odnosno pao je ispod pet procenata. 

Nažalost, tokom poslednjih godina ipak je uočena jedna vrsta stagnacije u snižavanju umiranja od akutnog infarkta, a kao važan uzrok prepoznata je jedna od najčešćih i najozbiljnijih komplikacija – pojava srčane slabosti. Relevantni podaci, naime, ukazuju da se čak negde između 20 i 30 procenata bolesnika lečenih od akutnog infarkta suoči sa srčanom insuficijencijom tokom bolničkog lečenja i još oko 20 procenata nakon otpusta iz bolnice. A pojava srčane slabosti nije nimalo bezazlana i nosi velike rizike za bolesnika.

Ciljevi istraživanja imaju pre svega prognostičke i terapijske aspekte, navodi doc. dr Marija Polovina, kardiolog Klinike za kardiologiju UKC Srbije

To su rizici koji se neposredno odnose na viši mortalitet, odnosno višu smrtnost tokom bolničkog lečenja, zatim viši rizik od aritmija tokom bolničkog lečenja i nekih drugih bolničkih komplikacija. A nakon otpusta iz bolnice, pojava ispoljavanja srčane slabosti takođe nosi rizik od veće smrtnosti, većeg rizika da bolesnici moraju da budu rehospitalizovani, takođe nosi rizik od malignih srčanih aritmija i, u krajnjem, značajno umanjuje kvalitet života obolelih. 

Iz tog razloga je interesovanje savremene nauke u oblasti kardiovaskuarne medicine usmereno ka tome da se otkriju karakteristike bolesnika koji imaju povišeni rizik za razvoj srčane slabosti. Naime, interventne kardiologe često su bili suočeni sa činjenicom da neposredni rezultat njihove intervencije može biti angiografski optimalan angiografski, ali da to istovremeno ne mora da znači da će i dugoročni ishod lečenja tog specifičnog bolesnika koji se oporavlja od srčanog udara zaista i biti optimalan.

Od ranije je bilo poznato da određeni komorbiditeti kao što su, recimo, šećerna bolest, hronično-bubrežna slabost, gojaznost, jako narušen profil lipida u krvi i neki drugi predisponiraju nastanku ekstenzivnije, teže forme koronarne bolesti i mogu biti uzrok ozbiljne disfunkcije malih krvni sudova, tzv. mikrocirkulatorne disfunkcije. Sve to može i te kako da se poveže sa težom, ozbiljnijom kliničkom slikom infarkta i rizikom za razvoj srčane insuficijencije.

Ali ne samo da to, nažalost, nije dovoljno ispitano u savremenim populacijama bolesnika, nego je uočena pojava srčane slabosti nakon infarkta miokarda i kod pacijenata koji nemaju navedene komorbiditete. Takođe, uočeno je da kod različitih bolesnika sadejstvo više ovih faktora može da dovede do različitog stepena oštećenja mikrocirkulacije. Upravo stoga se pod okriljem Klinike za kardiologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije i Odeljenja kardiologije Kliničkog bolničkog centra Bežanijska kosa, a pod rukovodstvom akademika Gorana Stankovića, realizuje opsežno istraživanje usmereno ka tome da se kod bolesnika koji imaju akutni infarkt miokarda ispita, i to na neinvazivan način, mikrocirkulacija srca, te da se to korelira sa najpouzdanijim načinom procene mikrocirkulacije invazivnim putem.

– Cilj nam je da vidimo u koje meri smo u mogućnosti da precizno procenimo u kakom je stanju mikrocirkulacija u akutnom infarktu, kako se ona oporavlja nekoliko meseci nakon infarkta kada se obavljaju kontrolna merenja i, takođe, koji su to faktori koji pre infarkta utiču na oštećenje mikrocirkulacije, a koji faktori pomažu njenom oporavku nakon akutnog infarkta – pojašnjava nam dr Marja Polovina, docent na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i kardiolog Klinike za kardiologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije.

Negde između 20 i 30 procenata pacijenata lečenih od akutnog infarkta miokarda suoči se sa srčanom insuficijencijom tokom bolničkog lečenja

U tom je smislu tim istraživača fokusiran na to da se kod pacijenata sa akutnim infarktom miokarda prepoznaju njihove kliničke karakteristike, faktori rizika, dodatni laboratorijski i klinički prediktori razvoja srčane slabosti. Kod ovih bolesnika se sprovode i mere veoma sofisticirene, neinvazivne procene mikrocirkulacije pomoću utrazvuka i magnetne rezonance srca, kako bi se na što bolji način proniklo u to kakva je povezenost između kliničkih karakteristika i promena koje se u sklopu infarkta dešavaju u srcu, pre svega kada je reč o promenama u mikrocirkulaciji i njihove povezenosti sa kasnijim razvojem srčane slabosti.

– Jako je važno da otkrijemo šta to predisponira za razvoj srčane slabosti, ne samo zbog naučne znatiželje, nego zbog mogućnosti da se onda ciljano deluje na te faktore rizika. Dakle, naša istraživanja se pre svega temelje na prognostičkim i terapiskim razlozima – ukazuje doc. dr Marija Polovina. – Prognostički aspekt nam je značajan jer, ukoliko bolje poznajemo šta su faktori rizika i prediktori razvoja srčane slabosti, moći ćemo bolje i da identifikujemo bolesnike kod kojih možemo da delujemo preventivno i da smanjemo ili čak potpuno uklonimo njihov rizik da do srčane insuficijencije dođe. A terapijski aspekt podrazumeva odgovarajuću selekciju lekova i primenu savremenih terapijskih principa za koje znamo da mogu da doprinesu smanjenju rizika od srčane slabosti.