СРЧАНА СЛАБОСТ ФОКУС ОПСЕЖНОГ ИСТРАЖИВАЊА СРПСКИХ КАРДИОЛОГА Препознавање фактора ризика може да спасе бројне животе

То посебно важи за земље средње и источне Европе, укључујући и Србију, где су кардиоваскуларна оболења и даље водећи узрок морталитета у одраслој популацији. А акутни инфаркт миокарда представља најопаснији и најозбиљнији облики исхемијске болести срца. О томе сведочи и чињеница да је дуги низ година акутни инфаркт миокарда био праћен врло високим морталитетом, који је прелазио и 20 процената. 

Крајем XX и у XXI ипак је постигнути знатан напредак у снижењу морталитета болесника који су оболели од акутног инфаркта миокарда, првенствено захваљујући мерама ране реперфузије, односно постизања прокрвљености миокарда на месту где је део срчаног мишића остао без крви због запушења коронарне артерије тромбом, али такође и захваљујући примени савремене медикаментне терапије, која је постепено током протеклих деценија напредовала. Томе захваљујући и морталитет се снижавао, односно пао је испод пет процената. 

Нажалост, током последњих година ипак је уочена једна врста стагнације у снижавању умирања од акутног инфаркта, а као важан узрок препозната је једна од најчешћих и најoзбиљнијих компликација – појава срчане слабости. Релевантни подаци, наиме, указују да се чак негде између 20 и 30 процената болесника лечених од акутног инфаркта суочи са срчаном инсуфицијенцијом током болничког лечења и још око 20 процената након отпуста из болнице. А појава срчане слабости није нимало безазлана и носи велике ризике за болесника.

Циљеви истраживања имају пре свега прогностичке и терапијске аспекте, наводи доц. др Марија Половина, кардиолог Клинике за кардиологију УКЦ Србије

То су ризици који се непосредно односе на виши морталитет, односно вишу смртност током болничког лечења, затим виши ризик од аритмија током болничког лечења и неких других болничких компликација. А након отпуста из болнице, појава испољавања срчане слабости такође носи ризик од веће смртности, већег ризика да болесници морају да буду рехоспитализовани, такође носи ризик од малигних срчаних аритмија и, у крајњем, значајно умањује квалитет живота оболелих. 

Из тог разлога је интересовање савремене науке у области кардиоваскуарне медицине усмерено ка томе да се открију карактеристике болесника који имају повишени ризик за развој срчане слабости. Наиме, интервентне кардиологе често су били суочени са чињеницом да непосредни резултат њихове интервенције може бити ангиографски оптималан ангиографски, али да то истовремено не мора да значи да ће и дугорочни исход лечења тог специфичног болесника који се опоравља од срчаног удара заиста и бити оптималан.

Од раније је било познато да одређени коморбидитети као што су, рецимо, шећерна болест, хронично-бубрежна слабост, гојазност, јако нарушен профил липида у крви и неки други предиспонирају настанку екстензивније, теже форме коронарне болести и могу бити узрок озбиљне дисфункције малих крвни судова, тзв. микроциркулаторне дисфункције. Све то може и те како да се повеже са тежом, озбиљнијом клиничком сликом инфаркта и ризиком за развој срчане инсуфицијенције.

Али не само да то, нажалост, није довољно испитано у савременим популацијама болесника, него је уочена појава срчане слабости након инфаркта миокарда и код пацијената који немају наведене коморбидитете. Такође, уочено је да код различитих болесника садејство више ових фактора може да доведе до различитог степена оштећења микроциркулације. Управо стога се под окриљем Клинике за кардиологију Универзитетског клиничког центра Србије и Одељења кардиологије Клиничког болничког центра Бежаниjска коса, а под руководством академика Горана Станковића, реализује опсежно истраживање усмерено ка томе да се код болесника који имају акутни инфаркт миокaрда испита, и то на неинвазиван начин, микроциркулација срца, те да се то корелира са најпоузданијим начином процене микроциркулације инвазивним путем.

– Циљ нам је да видимо у које мери смо у могућности да прецизно проценимо у каком је стању микроциркулација у акутном инфаркту, како се она опоравља неколико месеци након инфаркта када се обављају контролна мерења и, такође, који су то фактори који пре инфаркта утичу на оштећење микроциркулације, а који фактори помажу њеном опоравку након акутног инфаркта – појашњава нам др Марја Половина, доцент на Медицинском факултету Универзитета у Београду и кардиолог Клинике за кардиологију Универзитетског клиничког центра Србије.

Негде између 20 и 30 процената пацијената лечених од акутног инфаркта миокарда суочи се са срчаном инсуфицијенцијом током болничког лечења

У том је смислу тим истраживача фокусиран на то да се код пацијената са акутним инфарктом миокарда препознају њихове клиничке карактеристике, фактори ризика, додатни лабораторијски и клинички предиктори развоја срчане слабости. Код ових болесника се спроводе и мере веома софистицирене, неинвазивне процене микроциркулације помоћу утразвука и магнетне резонанце срца, како би се на што бољи начин проникло у то каква је повезеност између клиничких карактеристика и промена које се у склопу инфаркта дешавају у срцу, пре свега када је реч о променама у микроциркулацији и њихове повезености са каснијим развојем срчане слабости.

– Јако је важно да откријемо шта то предиспонира за развој срчане слабости, не само због научне знатижеље, него због могућности да се онда циљано делује на те факторе ризика. Дакле, наша истраживања се пре свега темеље на прогностичким и тераписким разлозима – указује доц. др Марија Половина. – Прогностички аспект нам је значајан јер, уколико боље познајемо шта су фактори ризика и предиктори развоја срчане слабости, моћи ћемо боље и да идентификујемо болеснике код којих можемо да делујемо превентивно и да смањемо или чак потпуно уклонимо њихов ризик да до срчане инсуфицијенције дође. А терапијски аспект подразумева одговарајућу селекцију лекова и примену савремених терапијских принципа за које знамо да могу да допринесу смањењу ризика од срчане слабости.