(FOTO, VIDEO) LEGENDA O UKLETOJ VLASNICI, DUH KOJI SE JAVLJA NA SVETOG ILIJU Kakve sve misterije krije dvorac Kapetanovo u Starom Lecu?
Iako je banatsko mesto Stari Lec malo, sklonjeno sa glavnih saobraćajnica, ono što ima da ponudi turistima veoma je vredno i zaslužuje da se uputite ponekad uskim i neobičnim putevima da biste došli do nekog od bisera arhitekture i spomenika jedne lepe prošlosti.
Jedan od tih bisera je dvorac Kapetanovo, koji je nekako uspeo da se sačuva propadanja, zamki restitucije i nerešenih porodičnih podela, ostajući gotovo jednak prvobitnom izgledu, tačno onako kako je zamišljen i izgrađen početkom 20. veka.
Dvorac se nalazi usred banatske ravnice, oko pola kilometra od puta Zrenjanin–Vršac, kod sela Stari Lec, opština Plandište, u blizini dvorca Jagodić, o kome smo pisali i o kome znamo sve zahvaljujući istoimenoj TV seriji.
No, to ne znači da je dvorac Kapetanovo manje zanimljiv: podignut je 1904. godine kao poljski dvorac, daleko od naselja, da se vidi „na sve strane“, ali da bude sam za sebe. Podigao ga je kao letnjikovac tadašnji župan Torontalske županije, Bela Botka, rođen u Banlaku 1861. godine.
U Banat se doselio kupivši ogromne zemljišne posede, čak 1.100 jutara. Posle pripajanja Vojvodine Kraljevini Srbiji i kasnije SHS, 1918. došlo je do agrarne reforme i veleposednici su izgubili velike delove svojih imanja, pa je tako i Botkino imanje prepolovljeno. Botke su vrlo brzo gubile kapital, te je jedna petrovgradska banka rasprodala nameštaj iz dvorca i sam dvorac na javnoj licitaciji 1938. Tada je dvorac kupio trgovac iz sela Bočar, po imenu Franc Maj, i poklonio ga svojoj kćeri Emiliji u miraz. Emilija je dvorac unela u brak sa Milanom Kapetanovim, po kome je dvorac i dobio današnje ime.
Posle Drugog svetskog rata, dvorac je oduzet porodici Kapetanov i dat radnicima poljoprivrednog kombinata za stanovanje. Do osamdesetih godina 20. veka zgrada je bila gotovo sasvim devastirana, a park uništen. Konzervatorski radovi započeti su 1987, ali su brzo stali. Tek 2006. kreće ozbiljna obnova, koja je poštovala prvobitni izgled, jer je objekat u međuvremenu proglašen spomenikom kulture od velikog značaja (upisan je na nacionalnu listu 1991. godine).
Ostao je samo pramen plave kose
Legenda kaže da se Ema, supruga Bele Botke, nakon što je porodica izgubila dvorac, 1938. popela na najvišu kulu, polila se benzinom i zapalila; navodno je od nje ostao samo pramen njene plave kose koji je „dugo obletao oko dvorca“.
U avgustu 1938, kažu priče, nebo su svake noći šarale zvezde repatice, podsećajući na taj tužni vatromet. I dan-danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabljama se umesto trave, po legendi, ponekad nađe pramen plave kose. Takođe, na Svetog Iliju se navodno svake godine pojavljuje senka plavokose žene, što Kapetanovo svrstava u dvorce s legendama, nalik na one u Britaniji.
Danas, dvorac je u privatnom vlasništvu Radmile Jovanović, vlasnice beogradskog hotela „Helvecija“. Ona je u zapuštenom stanju kupila i Kapetanovo i dvorac Jagodić) i obnovila ih. Radmila Jovanović u dvorcu redovno obeležava Svetog Savu kao slavu svoje porodice Slijepčević, okupljajući đake iz Hajdučice i Starog Leca, roditelje i nastavnike. Dvorac se iznajmljuje kao privatni posed, za potrebe snimanja ili posebnih događaja, a svojom istorijom i izgledom nudi bogato iskustvo.
Arhitekta svorca Kapetanovo je nepoznat, ali je stil neobičan: romantičarski istorizam, s elementima romanike i gotike: i tako smo dobili vrlo eklektičan pseudosrednjovekovni zamak, koji se izdvaja asimetričnošću, sa visokim, strmim, stepenastim zabatima, kulicama koje su nikle pored „okrunjene“ kvadratne kule, i nizom gotskih oštrolučnih prozora. Ova neobična građevina svojevrsni je hibrid srednjovekovnog zamka i bogate građanske kuće severne Evrope. Impozantni utisak pojačava i činjenica da je izgrađena na čistini, do koje možete doći ako vas blizu dvorca pusti čuvar sa psima. No, i čuvar i psi su dobroćudni ako imate dobre namere pa se nemojte libiti da zakoračite preko drvene rampe.
Prvobitno je oko dvorca bio negovan park sa fontanom; od parka je posle decenija zapuštenosti ostala samo ispucala i zarasla fontana, mada se u novije vreme okolina održava.
U prizemlju je centralni hol sa bočnim stepeništem koje vodi na drvenu galeriju i sobe za odmor na spratu; u prizemlju su i dnevni boravak, salon, kuhinja, trpezarija i biblioteka, što možete videti ako ste gost ili ako, kao mi, virite kroz prozor. Dvorac ima 12 soba i zasebnu restoransku jedinicu, a u njemu može da boravi šest do dvanaest gostiju, zavisno od aranžmana. Zdanje se po potrebi iznajmljuje za venčanja, proslave, konferencije i druge svečanosti – to stoji i u lokalnim tekstovima, a logično ga potvrđuje i činjenica da ima zaseban restoranski prostor i smeštajni kapacitet.
Bogata lovišta u blizini pravi su mamac, a izdvojen položaj na vrhu blagog brega pruža neverovatan pogled i budi osećaj mira i grandioznosti – ako zanemarite legendu o ukletom dvorcu.
Projekat “Dvorci i velelepna zdanja Vojvodine – raskošni čuvari istorije“ realizuje Dnevnik Vojvodina press doo, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
