(ФОТО, ВИДЕО) ЛЕГЕНДА О УКЛЕТОЈ ВЛАСНИЦИ, ДУХ КОЈИ СЕ ЈАВЉА НА СВЕТОГ ИЛИЈУ Какве све мистерије крије дворац Капетаново у Старом Лецу?
Иако је банатско место Стари Лец мало, склоњено са главних саобраћајница, оно што има да понуди туристима веома је вредно и заслужује да се упутите понекад уским и необичним путевима да бисте дошли до неког од бисера архитектуре и споменика једне лепе прошлости.
Један од тих бисера је дворац Капетаново, који је некако успео да се сачува пропадања, замки реституције и нерешених породичних подела, остајући готово једнак првобитном изгледу, тачно онако како је замишљен и изграђен почетком 20. века.
Дворац се налази усред банатске равнице, око пола километра од пута Зрењанин–Вршац, код села Стари Лец, општина Пландиште, у близини дворца Јагодић, о коме смо писали и о коме знамо све захваљујући истоименој ТВ серији.
Но, то не значи да је дворац Капетаново мање занимљив: подигнут је 1904. године као пољски дворац, далеко од насеља, да се види „на све стране“, али да буде сам за себе. Подигао га је као летњиковац тадашњи жупан Торонталске жупаније, Бела Ботка, рођен у Банлаку 1861. године.
У Банат се доселио купивши огромне земљишне поседе, чак 1.100 јутара. После припајања Војводине Краљевини Србији и касније СХС, 1918. дошло је до аграрне реформе и велепоседници су изгубили велике делове својих имања, па је тако и Боткино имање преполовљено. Ботке су врло брзо губиле капитал, те је једна петровградска банка распродала намештај из дворца и сам дворац на јавној лицитацији 1938. Тада је дворац купио трговац из села Бочар, по имену Франц Мај, и поклонио га својој кћери Емилији у мираз. Емилија је дворац унела у брак са Миланом Капетановим, по коме је дворац и добио данашње име.
После Другог светског рата, дворац је одузет породици Капетанов и дат радницима пољопривредног комбината за становање. До осамдесетих година 20. века зграда је била готово сасвим девастирана, а парк уништен. Конзерваторски радови започети су 1987, али су брзо стали. Тек 2006. креће озбиљна обнова, која је поштовала првобитни изглед, јер је објекат у међувремену проглашен спомеником културе од великог значаја (уписан је на националну листу 1991. године).
Остао је само прамен плаве косе
Легенда каже да се Ема, супруга Беле Ботке, након што је породица изгубила дворац, 1938. попела на највишу кулу, полила се бензином и запалила; наводно је од ње остао само прамен њене плаве косе који је „дуго облетао око дворца“.
У августу 1938, кажу приче, небо су сваке ноћи шарале звезде репатице, подсећајући на тај тужни ватромет. И дан-данас, када косци косе траву око замка, на њиховим косама и грабљама се уместо траве, по легенди, понекад нађе прамен плаве косе. Такође, на Светог Илију се наводно сваке године појављује сенка плавокосе жене, што Капетаново сврстава у дворце с легендама, налик на оне у Британији.
Данас, дворац је у приватном власништву Радмиле Јовановић, власнице београдског хотела „Хелвеција“. Она је у запуштеном стању купила и Капетаново и дворац Јагодић) и обновила их. Радмила Јовановић у дворцу редовно обележава Светог Саву као славу своје породице Слијепчевић, окупљајући ђаке из Хајдучице и Старог Леца, родитеље и наставнике. Дворац се изнајмљује као приватни посед, за потребе снимања или посебних догађаја, а својом историјом и изгледом нуди богато искуство.
Архитекта сворца Капетаново је непознат, али је стил необичан: романтичарски историзам, с елементима романике и готике: и тако смо добили врло еклектичан псеудосредњовековни замак, који се издваја асиметричношћу, са високим, стрмим, степенастим забатима, кулицама које су никле поред „окруњене“ квадратне куле, и низом готских оштролучних прозора. Ова необична грађевина својеврсни је хибрид средњовековног замка и богате грађанске куће северне Европе. Импозантни утисак појачава и чињеница да је изграђена на чистини, до које можете доћи ако вас близу дворца пусти чувар са псима. Но, и чувар и пси су доброћудни ако имате добре намере па се немојте либити да закорачите преко дрвене рампе.
Првобитно је око дворца био негован парк са фонтаном; од парка је после деценија запуштености остала само испуцала и зарасла фонтана, мада се у новије време околина одржава.
У приземљу је централни хол са бочним степеништем које води на дрвену галерију и собе за одмор на спрату; у приземљу су и дневни боравак, салон, кухиња, трпезарија и библиотека, што можете видети ако сте гост или ако, као ми, вирите кроз прозор. Дворац има 12 соба и засебну ресторанску јединицу, а у њему може да борави шест до дванаест гостију, зависно од аранжмана. Здање се по потреби изнајмљује за венчања, прославе, конференције и друге свечаности – то стоји и у локалним текстовима, а логично га потврђује и чињеница да има засебан ресторански простор и смештајни капацитет.
Богата ловишта у близини прави су мамац, а издвојен положај на врху благог брега пружа невероватан поглед и буди осећај мира и грандиозности – ако занемарите легенду о уклетом дворцу.
Пројекат “Дворци и велелепна здања Војводине – раскошни чувари историје“ реализује Дневник Војводина пресс доо, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови у подржаном пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства.
