ŽIVOTNI PUT PROFESORA DR MILANA BREBERINE Hirurgija kao umetnost preciznosti, planina kao lek
U svetu medicine, ime prof. dr Milana Breberina, rođenog u Novom Sadu 1949. godine, sinonim je za vizionarski pristup onkološkoj hirurgiji i humanost koja nadilazi struku.
Specijalista hirurgije, doktor medicinskih nauka, redovni profesor hirurgije na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, on je istovremeno i zaljubljenik u planinarstvo koji i u osmoj deceniji obožava da pešači Fruškom gorom.
Ceo radni vek proveo je u Institutu za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici, gde je bio načelnik Hirurškog odeljenja i upravnik Klinike za operativnu onkologiju. Bio je predsednik Društva koloproktologa Srbije i nacionalni predstavnik Srbije u Evropskom udruženju koloproktologa. Redovni je član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva. Svoj radni vek posvetio je borbi protiv jedne od najtežih bolesti današnjice, ostavljajući neizbrisiv trag u srpskoj medicini.
Pre više od dve decenije, doktor Breberina je sa svojim timom uveo revolucionarnu metodu lečenja raka debelog creva u Institut za onkologiju Vojvodine. Svoju stručnost kalio je u Londonu i švedskom gradu Upsali, gde mu je mentor bio čuveni Lars Polman, svetski autoritet koji je usavršio nove tehnike. Breberina je uspeo da to evropsko znanje implementira u naš sistem.
Doktor Breberina je sa svojim timom uveo revolucionarnu metodu lečenja raka debelog creva
– Na Institutu sam radio na bazičnim istraživanjima eksperimentalne onkologije. Moje najuže opredeljenje bilo je hirurgija raka debelog creva. Tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka došlo je vreme revolucije u hirurškom načinu lečenja raka debelog creva, pogotovo onog završnog dela, rektuma, koji je hirurški najteže rešavati jer je prilično nedostupan. To se ranije često završavalo izvođenjem stome na prednji trbušni zid. Promenjena je hirurška tehnika, uključena je zračna terapija, hemioterapija i sve je to usklađeno – kaže dr Breberina i napominje da je bio veoma srećan što je na Institutu imao izuzetno dobre saradnike i kolege.
Pavlasov čot: Spomenik čoveku koji nema grob
Tokom 1999. godine, dok je trajalo bombardovanje, trebalo je obeležiti jubilej – 75 godina od osnivanja prvog planinarskog društva u Novom Sadu, koje je postavilo temelje današnjeg Planinarskog saveza Vojvodine. Tražeći način da ovaj jubilej obeleže nečim trajnim, planinari su prihvatili predlog dr Breberina da se bezimeni vrh nazove po čoveku kojeg je šira javnost gotovo zaboravila – dr Ignjatu Pavlasu.
Drugi vrh po visini na Fruškoj gori (531 metar) do te 2000. godine bio je samo kota na papiru, a obeležje je postavljeno 26. novembra 2000. godine, čime je započeta nova tradicija.
Dr Ignjat Pavlas, advokat i osnivač planinarstva u Vojvodini, nema svoj grob. Tokom zloglasne Novosadske racije, 23. januara 1942. godine, Pavlas je sa suprugom odveden iz njihovog doma u Železničkoj 10 i bačen pod led Dunava na Štrandu.
– Svake godine, u subotu najbližu 23. januaru, planinari iz cele Vojvodine i Srbije okupljaju se na Pavlasovom čotu. Bez obzira na vremenske prilike, izlazimo na vrh kako bismo minutom ćutanja i paljenjem sveća odali poštu Ignjatu Pavlasu. Memorijal će se sledeće godine održati 17. januara 2026. godine – najavio je dr Breberina.
– Profesor dr Zoran Radovanović bio je moj učenik, od „prvog šava“, kako mi to volimo da kažemo. Bio sam mu mentor, on je izvanredan hirurg i nastavio je da dalje razvija tu tehniku lečenja – podseća naš sagovornik.
U penziju je iz državne službe otišao 2014. godine, ali je sve do novembra ove godine bio aktivan u privatnoj praksi.
Profesor se takođe osvrće na savremene zablude, ističući da porast onkoloških oboljenja nije nužno posledica bombardovanja, već globalni trend rasta učestalosti tumora od 2 do 3 odsto godišnje, uz napomenu da je statistika u našem regionu tek poslednjih decenija postala precizna i relevantna.
Od Jugoslavije do Anda
Kao član društva „Poštar“, prokrstario je planinama bivše Jugoslavije, Slovačke, Češke, Grčke, pa sve do dalekih Anda u Južnoj Americi. Godine 2003. učestvovao je u ekspediciji na Akonkagvu (skoro 7.000 metara). Iako je zbog visinske bolesti morao da se zaustavi na 6.500 metara, to iskustvo smatra dragocenim.
– Išlo je nas petoro iz Novog Sada te 2003. godine i troje je izašlo na vrh. Stigao sam do 6.500 metara i nisam mogao dalje. Mislim da se nisam dobro adaptirao na visinu, što je ključ svega. Strašno mi se spavalo, počinjao sam da spavam u hodu. Uplašio sam se da ne padnem, pa sam odlučio da zastanem. Lepo iskustvo u svakom slučaju – kaže naš sagovornik.
Procenat smrtnih slučajeva sa nepoznatim uzrokom u bivšoj Jugoslaviji tokom sedamdesetih i osamdesetih godina bio je poražavajući. U Srbiji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji, čak kod 30 odsto preminulih dijagnoza nikada nije postavljena za života. Razlozi su bili dvojaki: loša zdravstvena statistika i činjenica da se ljudi nisu pravovremeno javljali lekarima. Danas je situacija značajno bolja, ali se suočavamo sa novim izazovom – evidentnim porastom učestalosti oboljenja. Ipak, najveći problem našeg zdravstvenog sistema ostaje kasno otkrivanje tumora.
– Kod tumora je vreme presudan faktor. Kada se kritični momenat propusti, više nema te hirurgije, zračenja ili terapije koja može u potpunosti ispraviti štetu. Osnovni uslov za uspešno izlečenje bilo kojeg tumora jeste njegovo otkrivanje u najranijoj mogućoj fazi rasta. Svako kašnjenje direktno degradira rezultate lečenja i smanjuje šanse za preživljavanje – upozorava dr Breberina.
Van operacione sale, naš sagovornik je čovek prirode. Ljubav prema planinarenju nasledio je od oca, jednog od osnivača planinarskog društva „Orlovac“ 1954. godine.
– Otac me je učlanio kada sam imao pet godina. Išao sam sa njima na Frušku goru, a ta strast me drži i danas – priseća se profesor.
Danas on tu istu ljubav prenosi na svoju decu i unučad. Iako je video različite svetske vrhove, uvek se vraća svojoj Fruškoj gori.
– Prijatelji mi se smeju, ali meni je Fruška gora najlepša. Svaki dan je drugačija – kaže on. Za razliku od bučnih izletišta, on bira tišinu i šum vetra. – Novosađani ne odlaze dovoljno često na Frušku goru, kao što to rade, recimo, Slovenci. Često sam bio u Mariboru i oni vikendom masovno odlaze u planinu. Kod nas to, nažalost, još nije slučaj.
Zabranjeno je preuzimanje teksta ili dela teksta bez navođenja autora i naše medijske kuće, u vidu živog linka koji vodi ka originalnom sadržaju. Svako kršenje ovog pravila tretiraće se kao povreda autorskih prava.