ЖИВОТНИ ПУТ ПРОФЕСОРА ДР МИЛАНА БРЕБЕРИНЕ Хирургија као уметност прецизности, планина као лек
У свету медицине, име проф. др Милана Бреберина, рођеног у Новом Саду 1949. године, синоним је за визионарски приступ онколошкој хирургији и хуманост која надилази струку.
Специјалиста хирургије, доктор медицинских наука, редовни професор хирургије на Медицинском факултету у Новом Саду, он је истовремено и заљубљеник у планинарство који и у осмој деценији обожава да пешачи Фрушком гором.
Цео радни век провео је у Институту за онкологију Војводине у Сремској Каменици, где је био начелник Хируршког одељења и управник Клинике за оперативну онкологију. Био је председник Друштва колопроктолога Србије и национални представник Србије у Европском удружењу колопроктолога. Редовни је члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Свој радни век посветио је борби против једне од најтежих болести данашњице, остављајући неизбрисив траг у српској медицини.
Пре више од две деценије, доктор Бреберина је са својим тимом увео револуционарну методу лечења рака дебелог црева у Институт за онкологију Војводине. Своју стручност калио је у Лондону и шведском граду Упсали, где му је ментор био чувени Ларс Полман, светски ауторитет који је усавршио нове технике. Бреберина је успео да то европско знање имплементира у наш систем.
Доктор Бреберина је са својим тимом увео револуционарну методу лечења рака дебелог црева
– На Институту сам радио на базичним истраживањима експерименталне онкологије. Моје најуже опредељење било је хирургија рака дебелог црева. Током осамдесетих и деведесетих година прошлог века дошло је време револуције у хируршком начину лечења рака дебелог црева, поготово оног завршног дела, ректума, који је хируршки најтеже решавати јер је прилично недоступан. То се раније често завршавало извођењем стоме на предњи трбушни зид. Промењена је хируршка техника, укључена је зрачна терапија, хемиотерапија и све је то усклађено – каже др Бреберина и напомиње да је био веома срећан што је на Институту имао изузетно добре сараднике и колеге.
Павласов чот: Споменик човеку који нема гроб
Током 1999. године, док је трајало бомбардовање, требало је обележити јубилеј – 75 година од оснивања првог планинарског друштва у Новом Саду, које је поставило темеље данашњег Планинарског савеза Војводине. Тражећи начин да овај јубилеј обележе нечим трајним, планинари су прихватили предлог др Бреберина да се безимени врх назове по човеку којег је шира јавност готово заборавила – др Игњату Павласу.
Други врх по висини на Фрушкој гори (531 метар) до те 2000. године био је само кота на папиру, а обележје је постављено 26. новембра 2000. године, чиме је започета нова традиција.
Др Игњат Павлас, адвокат и оснивач планинарства у Војводини, нема свој гроб. Током злогласне Новосадске рације, 23. јануара 1942. године, Павлас је са супругом одведен из њиховог дома у Железничкој 10 и бачен под лед Дунава на Штранду.
– Сваке године, у суботу најближу 23. јануару, планинари из целе Војводине и Србије окупљају се на Павласовом чоту. Без обзира на временске прилике, излазимо на врх како бисмо минутом ћутања и паљењем свећа одали пошту Игњату Павласу. Меморијал ће се следеће године одржати 17. јануара 2026. године – најавио је др Бреберина.
– Професор др Зоран Радовановић био је мој ученик, од „првог шава“, како ми то волимо да кажемо. Био сам му ментор, он је изванредан хирург и наставио је да даље развија ту технику лечења – подсећа наш саговорник.
У пензију је из државне службе отишао 2014. године, али је све до новембра ове године био активан у приватној пракси.
Професор се такође осврће на савремене заблуде, истичући да пораст онколошких обољења није нужно последица бомбардовања, већ глобални тренд раста учесталости тумора од 2 до 3 одсто годишње, уз напомену да је статистика у нашем региону тек последњих деценија постала прецизна и релевантна.
Од Југославије до Анда
Као члан друштва „Поштар“, прокрстарио је планинама бивше Југославије, Словачке, Чешке, Грчке, па све до далеких Анда у Јужној Америци. Године 2003. учествовао је у експедицији на Аконкагву (скоро 7.000 метара). Иако је због висинске болести морао да се заустави на 6.500 метара, то искуство сматра драгоценим.
– Ишло је нас петоро из Новог Сада те 2003. године и троје је изашло на врх. Стигао сам до 6.500 метара и нисам могао даље. Мислим да се нисам добро адаптирао на висину, што је кључ свега. Страшно ми се спавало, почињао сам да спавам у ходу. Уплашио сам се да не паднем, па сам одлучио да застанем. Лепо искуство у сваком случају – каже наш саговорник.
Проценат смртних случајева са непознатим узроком у бившој Југославији током седамдесетих и осамдесетих година био је поражавајући. У Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији, чак код 30 одсто преминулих дијагноза никада није постављена за живота. Разлози су били двојаки: лоша здравствена статистика и чињеница да се људи нису правовремено јављали лекарима. Данас је ситуација значајно боља, али се суочавамо са новим изазовом – евидентним порастом учесталости обољења. Ипак, највећи проблем нашег здравственог система остаје касно откривање тумора.
– Код тумора је време пресудан фактор. Када се критични моменат пропусти, више нема те хирургије, зрачења или терапије која може у потпуности исправити штету. Основни услов за успешно излечење било којег тумора јесте његово откривање у најранијој могућој фази раста. Свако кашњење директно деградира резултате лечења и смањује шансе за преживљавање – упозорава др Бреберина.
Ван операционе сале, наш саговорник је човек природе. Љубав према планинарењу наследио је од оца, једног од оснивача планинарског друштва „Орловац“ 1954. године.
– Отац ме је учланио када сам имао пет година. Ишао сам са њима на Фрушку гору, а та страст ме држи и данас – присећа се професор.
Данас он ту исту љубав преноси на своју децу и унучад. Иако је видео различите светске врхове, увек се враћа својој Фрушкој гори.
– Пријатељи ми се смеју, али мени је Фрушка гора најлепша. Сваки дан је другачија – каже он. За разлику од бучних излетишта, он бира тишину и шум ветра. – Новосађани не одлазе довољно често на Фрушку гору, као што то раде, рецимо, Словенци. Често сам био у Марибору и они викендом масовно одлазе у планину. Код нас то, нажалост, још није случај.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.