DA SE NE ZABORAVI KRVAVA LITURGIJA Pamtimo zločin nad srpskim civilima u Drakseniću 14. januara 1942.
Na današnji dan, 14.januara 1942. godine, u ranoj zori na pravoslavni praznik Mali Božić, u podkozarskom selu Draksenić kod Bosanske Dubice dogodio se jedan od najstrašnijih zločina tokom Drugog svetskog rata. Istorija ga pamti kao „Pokolj u Drakseniću“ ili „Krvavu liturgiju“.
Ustaše i domobrani stigli su u selo zavijeno snegom i naredile meštanima da odmah dođu u crkvu. Ko nije poslušao – ubijan je na licu mesta. Odmah po ulasku u selo, zločinci su počeli sa pljačkanjem srpskih kuća i paljenjem imovine.
U crkvu su sprovedene svi uhapšeni. Tokom užasnog masakra, hladnim oružjem, - noževima, kamama i testerama, ubijeno je najmanje 207 ljudi, od kojih je oko 90 bilo dece mlađe od 14 godina. Krv je tekla kroz vrata crkve, a mlade žene bile su seksualno zlostavljane na oltaru.
Ovaj zločin svojom svirepošću i metodama podseća na masakr u Glinskoj crkvi na Baniji iz jula 1941. godine. Nakon Drugog svetskog rata, komunističke vlasti u Jugoslaviji često su zabranjivale razgovor o ovom zločinu, a većina počinilaca nikada nije izvedena pred pravdu.
O ovom zločinu postoji nekoliko svedočanstava. Pokolj su preživele Mara Blagojević i Anka Pavković sa kćerkom Radojkom.
Njihova svedočenja su potresna. Mara Blagojević je pričala:
„Ušle smo u crkvu... Nalazimo se u zvoniku. Nije hteo niko da ide prema oltaru... Primetila sam mnogo ustaša oko zidova oltara. Vidim Savku Dračinu sedi na stolici. Ne znam da li je već zaklana ili je stavljena da gleda kako ustaše kolju. Sedela je okrenuta narodu u crkvi. U tome, samo što sam se okrenula, udarena sam bajonetom u rebra. Svalila sam se i pala. Ostale žene vezuju oči i padaju na mene. Ustaše su nastavile da ih kasape. Moju majku Rosu Vlajinić zaklali su na mojim nogama. Osetila sam da sam živa, pa sam se pomerala da uklonim poginule sa sebe. Čula sam jauk žena, pa sam i ja počela da jaučem. Onda sam se smirila i bila pri svesti. Rane koje sam dobila iznad i ispod ramena strašno su me bolele. Međutim, strah me je toliko obuzeo da sam zaboravila na bolove...“
Anka Pavković u svojim kazivanjima, pored ostalog, navodi:
„... U kuću je ušlo osam ustaša sa puškama. Naredili su nam da izađemo jer nas poziva ustaški komandant. Izašle smo i oni su nas poterali. Stigli smo pred crkvu. Tu je već njih troje bilo zaklano... Na ulazu u crkvu stoje dvojica ustaša i propuštaju nas doterane. Ulazimo u crkvu. Vidimo više ustaša sa obe strane, nedaleko od vrata... i tako su nas opkolili. Kako smo nailazili, počeli su da nas bodu bajonetima. Zadobila sam desetak rana po vratu, glavi i po rukama. Udarali su nas bajonetima, kundacima i ašovima. Padali smo jedni na druge pod udarcima i ubodima. Ali oni su nastavili i dalje da nas bodu. Pored ubijanja, vršili su i druga nedela, napastvovanja i silovanja... Ja sam pala sa grupom oko mene... Čuo se plač deteta Milana Petkovića. Ustaše su mu prišao i udarile kundakom u glavu. Bio je to dečačić star godinu, a možda i manje.“
Sačuvano je i svedočenje boraca Drugog partizanskog bataljona Drugog krajiškog NOP odreda Dušana Toromana, Uroša Reljanovića, Đure Kotura i Milenka Jajčanina:
„U crkvi su ležale iznakažene žrtve, iz kojih je još vrela krv šikljala po belim zidovima. Među njima su bile dve žene i jedno dete, još živi, ali u polusvesnom stanju... Na ulaznim vratima od crkve, na jednoj strani nalazilo se prikovano i iznakaženo telo muškarca, a na drugoj telo žene, čije su grudi prosečene, a kroz njih provučene ruke. U oltaru su bile izdvojene devojke koje su na poseban i zverski način mučene. U crkvi su mnoge majke ležale mrtve, a na njihovim grudima deca izbodena bajonetima.“
Prema kazivanju Mare Blagojević, u pokolju stanovnika Draksenića učestvovao je i Valent Majkić iz Novske. On je pre rata radio kao mlinar u Drakseniću i poznavao je veliki broj ljudi. Nakon rata, Majkić je osuđen i streljan.
Draksenić ostaje trajan simbol stradanja i mučeništva srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, podseća na nemerljivu cenu ljudskih života i važnost kulture sećanja.