ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ КРВАВА ЛИТУРГИЈА Памтимо злочин над српским цивилима у Драксенићу 14. јануара 1942.

Усташе и домобрани стигли су у село завијено снегом и наредиле мештанима да одмах дођу у цркву. Ко није послушао – убијан је на лицу места. Одмах по уласку у село, злочинци су почели са пљачкањем српских кућа и паљењем имовине.

У цркву су спроведене сви ухапшени. Током ужасног масакра, хладним оружјем, - ножевима, камама и тестерама, убијено је најмање 207 људи, од којих је око 90 било деце млађе од 14 година. Крв је текла кроз врата цркве, а младе жене биле су сексуално злостављане на олтару.

Овај злочин својом свирепошћу и методама подсећа на масакр у Глинској цркви на Банији из јула 1941. године. Након Другог светског рата, комунистичке власти у Југославији често су забрањивале разговор о овом злочину, а већина починилаца никада није изведена пред правду.

О овом злочину постоји неколико сведочанстава. Покољ су преживеле Мара Благојевић и Анка Павковић са кћерком Радојком.

Њихова сведочења су потресна. Мара Благојевић је причала:

„Ушле смо у цркву... Налазимо се у звонику. Није хтео нико да иде према олтару... Приметила сам много усташа око зидова олтара. Видим Савку Драчину седи на столици. Не знам да ли је већ заклана или је стављена да гледа како усташе кољу. Седела је окренута народу у цркви. У томе, само што сам се окренула, ударена сам бајонетом у ребра. Свалила сам се и пала. Остале жене везују очи и падају на мене. Усташе су наставиле да их касапе. Моју мајку Росу Влајинић заклали су на мојим ногама. Осетила сам да сам жива, па сам се померала да уклоним погинуле са себе. Чула сам јаук жена, па сам и ја почела да јаучем. Онда сам се смирила и била при свести. Ране које сам добила изнад и испод рамена страшно су ме болеле. Међутим, страх ме је толико обузео да сам заборавила на болове...“

Анка Павковић у својим казивањима, поред осталог, наводи:

„... У кућу је ушло осам усташа са пушкама. Наредили су нам да изађемо јер нас позива усташки командант. Изашле смо и они су нас потерали. Стигли смо пред цркву. Ту је већ њих троје било заклано... На улазу у цркву стоје двојица усташа и пропуштају нас дотеране. Улазимо у цркву. Видимо више усташа са обе стране, недалеко од врата... и тако су нас опколили. Како смо наилазили, почели су да нас боду бајонетима. Задобила сам десетак рана по врату, глави и по рукама. Удaрали су нас бајонетима, кундацима и ашовима. Падали смо једни на друге под ударцима и убодима. Али они су наставили и даље да нас боду. Поред убијања, вршили су и друга недела, напаствовања и силовања... Ја сам пала са групом око мене... Чуо се плач детета Милана Петковића. Усташе су му пришао и удариле кундаком у главу. Био је то дечачић стар годину, а можда и мање.“

Сачувано је и сведочење бораца Другог партизанског батаљона Другог крајишког НОП одреда Душана Торомана, Уроша Рељановића, Ђуре Котура и Миленка Јајчанина:

„У цркви су лежале изнакажене жртве, из којих је још врела крв шикљала по белим зидовима. Међу њима су биле две жене и једно дете, још живи, али у полусвесном стању... На улазним вратима од цркве, на једној страни налазило се приковано и изнакажено тело мушкарца, а на другој тело жене, чије су груди просечене, а кроз њих провучене руке. У олтару су биле издвојене девојке које су на посебан и зверски начин мучене. У цркви су многе мајке лежале мртве, а на њиховим грудима деца избодена бајонетима.“

Према казивању Маре Благојевић, у покољу становника Драксенића учествовао је и Валент Мајкић из Новске. Он је пре рата радио као млинар у Драксенићу и познавао је велики број људи. Након рата, Мајкић је осуђен и стрељан.

Драксенић остаје трајан симбол страдања и мучеништва српског народа у Другом светском рату, подсећа на немерљиву цену људских живота и важност културе сећања.