„УМИРЕМ ТРИ ПУТА ДНЕВНО, КАО У ШЕКСПИРУ, САПЛЕТЕМ СЕ НАМЕРНО ДА ИХ ЗАСМЕЈЕМ ИЛИ ОТПЕВАМ НЕШТО” Борко Петровић открио шта све ради да му ђаци не заспе на часу
Државни секретар у Министарству просвете Борко Петровић каже за РТС да су школе спремне за почетак нове школске године и да је Министарство током лета, заједно са школским управама и директорима, радило на припремама.
Каже и да је посебно важно да повратак ученика у клупе буде постепен и да наставници првих недеља не буду усмерени искључиво на градиво, већ и на разговор, повезивање и изградњу поверења са ученицима.
„Дали смо им неке нове смернице, нова упутства и чули на терену ако постоје неки проблеми, решили, тако да ја мислим да је систем, што се каже, науљен, утегнут и спреман да као швајцарски сат одради свој посао као што је то било у претходним годинама“, истакао је Петровић.
Говорећи о све већој улози технологије у образовању, Петровић је указао на то да су се генерације ученика значајно промениле и да наставници морају да пронађу начин да задрже њихову пажњу.
Каже да је још 2010. године, шест година након што је почео да ради у просвети, приметио да свака нова генерација захтева више пажње.
„Ми смо, као што ја кажем некада у шали, али мало и у збиљи, као продавци магле или као мађионичари. Док ђаци гледају нешто друго, ја им једном руком, што се каже, увалим неко знање. Морате бити вешти да им дате то, али на начин који ће њих заинтересовати“, каже Петровић.
Подсећа да је 2014. године био међу првим наставницима у Србији који су користили „паметну учионицу“.
„Елиминисао сам уџбенике, радили смо само на таблетима, у облаку, хибридно учење, изокренуту учионицу. То је дало сјајне резултате“, наводи Петровић.
Ипак, када је реч о вештачкој интелигенцији, каже да има одређене резерве.
„Што се тиче вештачке интелигенције, ту имам благе резерве. Не због саме вештачке интелигенције, него због тога што знам какви смо ми у коришћењу пречица. Тако да се бојим свих тих злоупотреба“, истиче Петровић. Петровић истиче да наставник данас мора да пронађе начин да привуче и задржи пажњу ученика.
„Час мора бити занимљив. Мора се нешто десити“, каже Петровић.
Сликовито описујући начин на који је покушавао да одржи пажњу ученика, наводи да је некада потребно урадити и нешто неочекивано.
„Кад ме питају: ‘Како ви успевате да им задржите пажњу?’, кажем: ‘Умирем три пута дневно, у другом чину као у Шекспиру.’ Или ћу да паднем данас, да се саплетем намерно да их засмејем, или ћу им отпевати нешто ако видим да су успавани, али нешто мора тог дана да им остане“, објашњава Петровић.
Циљ је, додаје, да ученик оно што се догодило на часу асоцијативно повеже са знањем које је тог дана стицао.
„Не треба одмах бомбардовати децу градивом“
Петровић сматра да је начин на који се ученици враћају у школску рутину након летњег распуста веома важан.
„Мислим да је јако битно да их не бомбардујемо одмах градивом – ово вам треба, пишите, од сутра крећемо, иницијални тест“, каже Петровић.
Посебно важним сматра партнерски однос школе и родитеља. Петровић наводи да је током 16 година био разредни старешина четири генерације ученика и да је кључ био у изградњи поверења са родитељима.
„Све што желим да постигнем код својих ђака морам прво да убедим њихове родитеље“, каже Петровић.
Наводи да су његови родитељски састанци понекад трајали и по два сата, јер је настојао да са родитељима изгради однос сличан ономе који је градио са ученицима.
„Родитељи, ако немају поверења у оно што ради учитељ, учитељица, други наставници, они ће кренути да се мешају што више“, објашњава Петровић.
Са друге стране, када родитељ види да је дете задовољно и да радо иде у школу, лакше ће имати поверења у наставника.
„Када виде код детета да је задовољно, да воли, да срећно иде на наставу, да похађа тај предмет, онда ће веровати наставнику, неће се толико мешати. Тамо где нема поверења, тамо се онда сви хватају за законе, за правилнике, а онда то нас не води нигде“, закључује Петровић.
