REZON: Društvene mreže rasadnik mržnje

Piše: Milorad Bojović

Da si đavo, šta bi uradio da uništiš ljude? Ovo je bilo jedno od pitanja koje je navodno neko postavio čet-dži-pi-tiju, na njegovim počecima. On je manje-više napisao - dao bih im mreže da se posvađaju, zamrze i sukobe. 

Mreže su ukinule filter vremena. Data je mogućnost svakom sa kratkim fitiljem da svoje frustracije, i nefiltrirana osećanja istrese pred druge. Ili na druge. 

Kad smo bili studenti, prijatelj i ja imali smo biznis ideju da otvorimo galamdžionicu. To bi bila zvučno izolovana soba, koju bi frustrirani ljudi iznajmljivali da viču sami na sebe, ili jedni na druge. Diskrecija bi bila zagarantovana, a oni bi se rešili tenzija i napetosti koje ih muče. Naš bizinis plan je propao, jer nismo imali para da ga realizujemo. Mark Cakerberg je 10 godina kasnije napravio Fejsbuk, i omogućio ljudima da jedni druge besplatno kleveću, vređaju, blate, proganjaju, špijuniraju i javno šikaniraju. 

Od 2004. do danas mreže su od platforme za druženje i upoznavanje, evoluirale su u poligon mržnje. Pre nastanka pametnih telefona i non-stop dostupnih mreža, čak i čovek sa najkraćim fitiljem imao je prostora za odloženu reakciju. Imao je vremena da proseje svoje nagone kroz sito razuma. Od kada su mreže postale gospodari komunikacije, taj filter je nestao. Što na umu to na drumu. Mladi pucaju brže od Doka Holideja. Najbrži revolveraš Divljeg zapada ne bi imao nikakve šanse protiv današnjih Tviter, Instagram, ili TikTok desperadosa. 

Ušančeni iza barikada lažnih ili stvarnih profila, glume snagu, a zapravo su slabići koji se plaše svake vrste direktne konverzacije. Izbegavaju pozive i razgovor. Plaše ih se kao sudnjeg dana. Poziv je prepreka za mržnju, jer podrazumeva direktan kontakt. Razmenu energija. Hladni bezlični svemir virtuelnog sveta nudi jednu vrstu embrionalne izlovanosti i lažne sigurnosti, iz koje čovek ratuje sa svima, bez bojazni po sopstvenu reputaciju. Ona ne postoji. Ona je imaginarna. I postoji samo u šumi istovetnih bezličnih apostola ispraznosti. 

Od kada su mreže postale gospodari ljudske komunikacije, filter koji nagone seje kroz sito razuma je nestao. Što na umu to na drumu. Mladi pucaju brže od Doka Holideja. Najbrži revolveraš Divljeg zapada ne bi imao nikakve šanse protiv današnjih Tviter, Instagram ili TikTok desperadosa

Um koji je zarobljen besom, koji sledi varvarske nagone, nije u stanju da ispravno rezonuje. Sužena svest je majka i otac svih gluposti. I zala. Instinktivne misli su, hegelovski rečeno, apstraktne senke odvojene od svake racionalne sadržine. Svoj osnov imaju u najprostijoj sujeti. A sujeta stvara mračne iluzije. Mržnju podvaljuje kao mudrost. Treba se setiti da nisu mogućnosti ono što nas čini ljudima, već naši izbori. 

Šekspir kaže - lažno lice mora skrivati šta lažno srce zna. Umeće kreiranja zanimljivog “kontenta” ne predstavlja ništa drugo do veštinu kreiranja obmana. Katalog nasilnih ambicija. Brevijar najmračnijih žudnji. Reči su kao laser, prolaze kroz kosti, i sva tkiva. Seku gore od mača. I sa rečima treba pažljivo rukovati. Nisu palčevi ono što je homo sapiensa odvojilo od čovekolikih majmuna, već mozak. A civilizacija ne predstavlja ljudske naseobine i tehnološke izume, već skup pravila i dogovora koja ljudima obezbeđuju slobodan i udoban suživot, mir i blagostanje. Iz potrebe da se najvarvarskije težnje iskažu na civilizovano prihvatljiv način nastale su umetnost i filozofija. Algoritam društvenih mreža čoveka vraća u praistoriju. U Platonovu pećinu, u kojoj je svet ono što vidimo iz bezdane jame sopstvenih zabluda. 

Mozak je ljudima dat da ga koriste, ali su mnogi u sukobu sa svojim mozgom. Čovek je mera ne tuđe, nego sopstvene čovečnosti. Slika stvarnosti ne živi u srcu, već u razumu. Nema pravednog besa, niti podlosti. Što bi rekao Djui, karakter se može nepogrešivo iščitati kroz medij pojedinačnih činova. Mladost je sama po sebi vatrena, ali, brzopletost nije vrlina. Nedostatak iskustva, nadoknađuje se čitanjem. Tolstoj kaže “Razum progovori kad se strasti utišaju”, a Servantes da je “strpljenje majka svih mudrosti”. Nije uzalud rečeno pusti da prenoći. Strpljen - spasen. Vreme je najbolji sudija. Drži vodu pod jezikom. Triput meri jednom seci. Jutro je pametnije od večeri. Ne trči pred rudu. Ko žuri – taj greši. Istina ne trpi žurbu. Čovek najviše greši kad žuri da bude pametan. 

Svako ko traži slobodu za sebe mora se zapitati koliko je spreman da poštuje i brani slobodu drugih. Sukobi i podele nisu moguće tamo gde ljudi umesto o zadovoljenju sopstvenog gneva, razmišljaju o očuvanju časti drugih. Ponovo ću citirati Voltera “treba biti odmeren u meri u kojoj su fanatici nerazumni”. 

Sloboda govora je neprocenjiva. Ona je prefinjena vizija ljudskog dostojanstva. Ali samo ako su svi posvećeni njenom adekvatnom negovanju. Ako svi ulažu napor da druge ne zatrpavaju demonskim izlučevinama svog ega. Društvene mreže, omiljena agora mladih, dale su slobodi govora jedan zloslutni aspekt, kroz koji suštinsku nepristojnost pretvaraju u novo običajno pravo. Nekontrolisani buka i bes nisu put u bolje društvo. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću