РЕЗОН: Друштвене мреже расадник мржње

Пише: Милорад Бојовић

Да си ђаво, шта би урадио да уништиш људе? Ово је било једно од питања које је наводно неко поставио чет-џи-пи-тију, на његовим почецима. Он је мање-више написао - дао бих им мреже да се посвађају, замрзе и сукобе. 

Мреже су укинуле филтер времена. Дата је могућност сваком са кратким фитиљем да своје фрустрације, и нефилтрирана осећања истресе пред друге. Или на друге. 

Кад смо били студенти, пријатељ и ја имали смо бизнис идеју да отворимо галамџионицу. То би била звучно изолована соба, коју би фрустрирани људи изнајмљивали да вичу сами на себе, или једни на друге. Дискреција би била загарантована, а они би се решили тензија и напетости које их муче. Наш бизинис план је пропао, јер нисмо имали пара да га реализујемо. Марк Цакерберг је 10 година касније направио Фејсбук, и омогућио људима да једни друге бесплатно клевећу, вређају, блате, прогањају, шпијунирају и јавно шиканирају. 

Од 2004. до данас мреже су од платформе за дружење и упознавање, еволуирале су у полигон мржње. Пре настанка паметних телефона и нон-стоп доступних мрежа, чак и човек са најкраћим фитиљем имао је простора за одложену реакцију. Имао је времена да просеје своје нагоне кроз сито разума. Од када су мреже постале господари комуникације, тај филтер је нестао. Што на уму то на друму. Млади пуцају брже од Дока Холидеја. Најбржи револвераш Дивљег запада не би имао никакве шансе против данашњих Твитер, Инстаграм, или ТикТок десперадоса. 

Ушанчени иза барикада лажних или стварних профила, глуме снагу, а заправо су слабићи који се плаше сваке врсте директне конверзације. Избегавају позиве и разговор. Плаше их се као судњег дана. Позив је препрека за мржњу, јер подразумева директан контакт. Размену енергија. Хладни безлични свемир виртуелног света нуди једну врсту ембрионалне излованости и лажне сигурности, из које човек ратује са свима, без бојазни по сопствену репутацију. Она не постоји. Она је имагинарна. И постоји само у шуми истоветних безличних апостола испразности. 

Од када су мреже постале господари људске комуникације, филтер који нагоне сеје кроз сито разума је нестао. Што на уму то на друму. Млади пуцају брже од Дока Холидеја. Најбржи револвераш Дивљег запада не би имао никакве шансе против данашњих Твитер, Инстаграм или ТикТок десперадоса

Ум који је заробљен бесом, који следи варварске нагоне, није у стању да исправно резонује. Сужена свест је мајка и отац свих глупости. И зала. Инстинктивне мисли су, хегеловски речено, апстрактне сенке одвојене од сваке рационалне садржине. Свој основ имају у најпростијој сујети. А сујета ствара мрачне илузије. Мржњу подваљује као мудрост. Треба се сетити да нису могућности оно што нас чини људима, већ наши избори. 

Шекспир каже - лажно лице мора скривати шта лажно срце зна. Умеће креирања занимљивог “контента” не представља ништа друго до вештину креирања обмана. Каталог насилних амбиција. Бревијар најмрачнијих жудњи. Речи су као ласер, пролазе кроз кости, и сва ткива. Секу горе од мача. И са речима треба пажљиво руковати. Нису палчеви оно што је хомо сапиенса одвојило од човеколиких мајмуна, већ мозак. А цивилизација не представља људске насеобине и технолошке изуме, већ скуп правила и договора која људима обезбеђују слободан и удобан суживот, мир и благостање. Из потребе да се најварварскије тежње искажу на цивилизовано прихватљив начин настале су уметност и филозофија. Алгоритам друштвених мрежа човека враћа у праисторију. У Платонову пећину, у којој је свет оно што видимо из бездане јаме сопствених заблуда. 

Мозак је људима дат да га користе, али су многи у сукобу са својим мозгом. Човек је мера не туђе, него сопствене човечности. Слика стварности не живи у срцу, већ у разуму. Нема праведног беса, нити подлости. Што би рекао Дјуи, карактер се може непогрешиво ишчитати кроз медиј појединачних чинова. Младост је сама по себи ватрена, али, брзоплетост није врлина. Недостатак искуства, надокнађује се читањем. Толстој каже “Разум проговори кад се страсти утишају”, а Сервантес да је “стрпљење мајка свих мудрости”. Није узалуд речено пусти да преноћи. Стрпљен - спасен. Време је најбољи судија. Држи воду под језиком. Трипут мери једном сеци. Јутро је паметније од вечери. Не трчи пред руду. Ко жури – тај греши. Истина не трпи журбу. Човек највише греши кад жури да буде паметан. 

Свако ко тражи слободу за себе мора се запитати колико је спреман да поштује и брани слободу других. Сукоби и поделе нису могуће тамо где људи уместо о задовољењу сопственог гнева, размишљају о очувању части других. Поново ћу цитирати Волтера “треба бити одмерен у мери у којој су фанатици неразумни”. 

Слобода говора је непроцењива. Она је префињена визија људског достојанства. Али само ако су сви посвећени њеном адекватном неговању. Ако сви улажу напор да друге не затрпавају демонским излучевинама свог ега. Друштвене мреже, омиљена агора младих, дале су слободи говора један злослутни аспект, кроз који суштинску непристојност претварају у ново обичајно право. Неконтролисани бука и бес нису пут у боље друштво. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу