CENA ZLATA LETI U NEBESA, LITIJUM U DILEMI, A SILICIJUM U DEFICITU Gde smo mi u svetskoj igri sirovina?
Zlato u svetu i Srbiji nastavlja da obara istorijske rekorde, što stručnjaci objašnjavaju kombinacijom inflacije, geopolitičkih tenzija i ponašanja centralnih banaka, koje već nekoliko godina uzastopno agresivno kupuju plemeniti metal.
Dovoljno je pogledati vesti: američki predsednik Donald Tramp do sada je povukao nekoliko vrlo rizičnih poteza koji su uneli ozbiljnu nesigurnost u ostatak sveta.
– Zemlje poput Kine, Poljske, Kazahstana i Brazila poslednjih godina znatno povećavaju svoje zlatne rezerve, koristeći zlato kao sredstvo diverzifikacije i zaštite od valutnih i geopolitičkih rizika. Ova institucionalna potražnja čini aktuelni rast cene strukturno utemeljenim, a ne kratkoročno spekulativnim – kaže Aleksandar Hristov iz beogradske kompanije „Taveks zlato i srebro“ i dodaje da nedavna analiza pokazuje da kineska centralna banka, poznata kao najveći kupac, za 2025. godinu prijavljuje sumnjivo male količine. – Zaključak stručnjaka je da Kina, zajedno sa drugim nacionalnim institucijama, kupuje znatno više zlata nego što se javno objavljuje. Procenjuje se da je najmanje 600 tona godišnje kupljeno u svakoj od prethodne tri godine, što predstavlja značajan ali nevidljiv deo globalne potražnje.
Srbija, kao zemlja sa duboko ukorenjenim nepoverenjem u valute, reaguje još osetljivije na krize. Kupovina investicionog zlata poslednje tri godine raste, uz procenjeno uvećanje prometa od 30 do 40 odsto.
695 miliona evra godišnje moguć doprinos od litijuma
Deo ulagača povlači novac iz nekretnina zbog pada rentabilnosti i skupljih kredita, dok sve veći broj građana kupuje zlato u malim polugama od jednog do pet grama, sistematski – mesečno. Uočljiv je paralelni porast dve grupe: novih, manjih investitora i krupnih, iskusnih ulagača koji zlato drže kao dugoročnu sigurnost.
Dok zlato raste na talasu straha, litijum se ponaša kao klasična tehnološka sirovina čija vrednost zavisi od očekivanja – prodaje električnih vozila, subvencija, razvoja baterija i tempa energetske tranzicije. Cena litijuma je u poslednje tri godine prošla faze naglog rasta, velikog pada i novog stabilizovanja.
Ipak, ukoliko bi Srbija ušla u eksploataciju i preradu, ekonomski efekat bio bi znatan. Prema studijama povezanim s projektom „Jadar“, direktan doprinos BDP-u bio bi oko 695 miliona evra godišnje, a sa indirektnim efektima i do 1,9 milijardi, što je između jedan i tri procenta rasta BDP-a godišnje.
Ipak, uz potencijal dolazi i rizik: lokacije su ekološki osetljive, tehnologija prerade zahteva stroge standarde, a moguća šteta po podzemne vode, zemljište i poljoprivredu čini litijum istovremeno ekonomskom šansom i društvenim rizikom.
Zlato stoji i kad sve ostalo padne
Dok se globalna ekonomija ljulja pod teretom kriza i neizvesnosti, zlato funkcioniše kao osigurač – investiciona klasa koja ne gubi vrednost ni kada sve ostalo padne. Od 2020. godine cena zlata raste gotovo kontinuirano, a 2025. je donela i istorijski presedan: zlato je poskupelo skoro 70 odsto u samo dvanaest meseci i više od pedeset puta probilo novi cenovni maksimum. U pojedinim momentima unca je prešla i 4.500 dolara, a analitičari predviđaju da bi tokom 2026. mogla dostići čak 5.500 dolara, ukoliko se nastavi trenutni politički i monetarni trend.
Zato se pitanje litijuma u Srbiji ne svodi samo na ekonomiju, već i na političku i ekološku izvodljivost. Drugim rečima, neće litijum nikud, pa ni šansa Srbije da ga iskoristi, ali pažljivo i sigurno.
Za razliku od litijuma, silicijum je novo zlato: tiha ali ključna sirovina savremene industrije. Iako je jedan od najzastupljenijih elemenata u Zemljinoj kori, problem leži u tome što svetska industrija zahteva visokočisti polisilicijum, neophodan za čipove i solarne panele.
Takav materijal proizvodi se samo u Kini, Japanu, Tajvanu, Nemačkoj i Južnoj Koreji. Posledice globalnog deficita već se osećaju – cene solarnih modula i elektronskih komponenti osciliraju, a Evropa je silicijum uvrstila među kritične materijale.
U Srbiji silicijum postoji u obliku kvarcnih peskova i peščara, ali to nije sirovina dovoljno čista za elektroniku. Domaća ležišta koriste se u staklarskoj i livničkoj industriji, dok se visokotehnološki materijal uvozi. Nedostatak visokočistog silicijuma znači da Srbija zavisi od uvoza, izložena je globalnim poremećajima i ne može da razvije sopstvenu proizvodnju čipova ili solarnih tehnologija.
