ЦЕНА ЗЛАТА ЛЕТИ У НЕБЕСА, ЛИТИЈУМ У ДИЛЕМИ, А СИЛИЦИЈУМ У ДЕФИЦИТУ Где смо ми у светској игри сировина?
Злато у свету и Србији наставља да обара историјске рекорде, што стручњаци објашњавају комбинацијом инфлације, геополитичких тензија и понашања централних банака, које већ неколико година узастопно агресивно купују племенити метал.
Довољно је погледати вести: амерички председник Доналд Трамп до сада је повукао неколико врло ризичних потеза који су унели озбиљну несигурност у остатак света.
– Земље попут Кине, Пољске, Казахстана и Бразила последњих година знатно повећавају своје златне резерве, користећи злато као средство диверзификације и заштите од валутних и геополитичких ризика. Ова институционална потражња чини актуелни раст цене структурно утемељеним, а не краткорочно спекулативним – каже Александар Христов из београдске компаније „Тавекс злато и сребро“ и додаје да недавна анализа показује да кинеска централна банка, позната као највећи купац, за 2025. годину пријављује сумњиво мале количине. – Закључак стручњака је да Кина, заједно са другим националним институцијама, купује знатно више злата него што се јавно објављује. Процењује се да је најмање 600 тона годишње купљено у свакој од претходне три године, што представља значајан али невидљив део глобалне потражње.
Србија, као земља са дубоко укорењеним неповерењем у валуте, реагује још осетљивије на кризе. Куповина инвестиционог злата последње три године расте, уз процењено увећање промета од 30 до 40 одсто.
695 милиона евра годишње могућ допринос од литијума
Део улагача повлачи новац из некретнина због падa рентабилности и скупљих кредита, док све већи број грађана купује злато у малим полугама од једног до пет грама, систематски – месечно. Уочљив је паралелни пораст две групе: нових, мањих инвеститора и крупних, искусних улагача који злато држе као дугорочну сигурност.
Док злато расте на таласу страха, литијум се понаша као класична технолошка сировина чија вредност зависи од очекивања – продаје електричних возила, субвенција, развоја батерија и темпа енергетске транзиције. Цена литијума је у последње три године прошла фазе наглог раста, великог пада и новог стабилизовања.
Ипак, уколико би Србија ушла у експлоатацију и прераду, економски ефекат био би знатан. Према студијама повезаним с пројектом „Јадар“, директан допринос БДП-у био би око 695 милиона евра годишње, а са индиректним ефектима и до 1,9 милијарди, што је између један и три процента раста БДП-а годишње.
Ипак, уз потенцијал долази и ризик: локације су еколошки осетљиве, технологија прераде захтева строге стандарде, а могућа штета по подземне воде, земљиште и пољопривреду чини литијум истовремено економском шансом и друштвеним ризиком.
Злато стоји и кад све остало падне
Док се глобална економија љуља под теретом криза и неизвесности, злато функционише као осигурач – инвестициона класа која не губи вредност ни када све остало падне. Од 2020. године цена злата расте готово континуирано, а 2025. је донела и историјски преседан: злато је поскупело скоро 70 одсто у само дванаест месеци и више од педесет пута пробило нови ценовни максимум. У појединим моментима унца је прешла и 4.500 долара, а аналитичари предвиђају да би током 2026. могла достићи чак 5.500 долара, уколико се настави тренутни политички и монетарни тренд.
Зато се питање литијума у Србији не своди само на економију, већ и на политичку и еколошку изводљивост. Другим речима, неће литијум никуд, па ни шанса Србије да га искористи, али пажљиво и сигурно.
За разлику од литијума, силицијум је ново злато: тиха али кључна сировина савремене индустрије. Иако је један од најзаступљенијих елемената у Земљиној кори, проблем лежи у томе што светска индустрија захтева високочисти полисилицијум, неопходан за чипове и соларне панеле.
Такав материјал производи се само у Кини, Јапану, Тајвану, Немачкој и Јужној Кореји. Последице глобалног дефицита већ се осећају – цене соларних модула и електронских компоненти осцилирају, а Европа је силицијум уврстила међу критичне материјале.
У Србији силицијум постоји у облику кварцних пескова и пешчара, али то није сировина довољно чиста за електронику. Домаћа лежишта користе се у стакларској и ливничкој индустрији, док се високотехнолошки материјал увози. Недостатак високочистог силицијума значи да Србија зависи од увоза, изложена је глобалним поремећајима и не може да развије сопствену производњу чипова или соларних технологија.
