Ovaj običaj bi trebalo ispoštovati! NA TRPEZI ZA SVETOG SAVU MORATE IMATI PERECE! A da li znate simboliku zašto?
Sveti Sava je svetitelj o kom postoje mnoge priče, anegdote, verovanja i legende. Jedna od njih je da se urotio sa samim đavolom kako bismo danas imali svež hleb na stolu.
27. januara proslavlja se Sveti Sava, narodski rečeno Savindan, najčešće kao školska slava.
No, iako je uradio mnogo toga na prosvećivanju i lečenju stanovništva ovaj svetitelj zadužio je Srbe na još mnogo načina, od kojih su neki prerasli u pravu legendu. Pa je tako nastao i običaj da za ovog sveca jedemo perece.
Sveti Sava je za narod bio božanstvo koje putuje po srpskim zemljama, donosi red i blagostanje, uči narod kako se kopa, ore, kako se kresanjem dobija vatra, uči žene kako se kuva, mesi, tka, plete, pravi sir, uči kovače kovanju gvožđa, seljake gajenju loze i pravljenju vina. Ono na čemu posebno moramo da mu budemo zahvalni jeste to što nam je omogućio da što lakše meljemo žito.
Prema jednoj legendi, Sveti Sava je stupio u pakt sa đavolom kako bi se izborio da na svakom domaćinskom srpskom stolu bude hleb kao obavezan deo obroka.
Osim toga, u srpskoj tradiciji je usvojeno da se za Svetosavsku trpezu pripremaju perece. Evo zašto je to tako:
U srednjem veku su perece najtešnje povezane s hrišćanskom simbolikom – od ruku sklopljenih u molitvi do tri prazna polja koje formira testo oblikovano u labav čvor, a koje predstavljaju Sveto trojstvo. Samo ime na nemačkom, „pretzl“, izvedeno je iz latinskog „bracellus“, za narukvicu, ili „bracchiola“, za male ruke, ručice".
Ova vrsta peciva dominira nemačkom pekarskom tradicijom, a prema predanju, Srbi u Banatu usvojili su je kad su se na to područje, kojim je sve do 1944. dominiralo nemačko stanovništvo, doselili nakon pada srpske srednjovekovne države.
"Predanje kaže da im je bilo zabranjeno da javno slave krsnu slavu, pa su posredovanjem pereca, koje su navodno odmenile slavski kolač, iako o tom procesu nema nikakvih sačuvanih istorijskih dokaza, našli način da tu tradiciju sačuvaju", ispričala je Tamara Ognjević istoričarka umetnosti.
Postoji verovanje i dokazi da perece potiču iz nemačke kunjinje, ali su usvojene kao deo naše tradicije.
"Čini se, ipak, mnogo verovatnijim da im se dopala praksa nemačkog stanovništva da perecama daruju najmlađe za Uskrs, pa su je „pozajmili“ i povezali sa sopstvenim verovanjima i običajima. Dodatno je zanimljivo da se sa ovim običajem darivanja dece perecama za Svetog Savu, 27. januara, najčešće srećemo u tradiciji banatskih Srba, dok je u Bačkoj i Sremu gotovo nema, baš kao što je nema ni u drugim delovima Srbije, s ove strane Save i Dunava.
Kada se ima u vidu da upravo Srbi tokom ustanka protiv Turaka u Banatu u 16. veku na svojim zastavama nose lik Svetog Save, te da su u znak odmazde upravo zbog ove bune spaljene svetiteljeve mošti na beogradskom Vračaru, onda priča o Svetom Savi i perecama dobija još jednu zanimljivu dimenziju. Kako god, praksa je lepa, a živo dopunjavanje legendi o najslavnijem srpskom svetitelju samo pokazuje koliko je njegov duh prisutan u narodu iz kojeg je potekao", rekla je Tamara Ognević za srpske medije.
