BICIKLOM KROZ VOJVODINU: Nenadić Tu gde je nekad bilo vešalo danas veselo bleje ovce

Sa leve strane mi ostaju pogoni “Somboleda” i ispred mene je tabla na kojoj ćirilicom i latinicom piše - “Nenadić”.

Nekadašnja pustara, a zatim salaško naselje severno od Sombora najranije se, sa ovim imenom, pominje u popisu bačkih pustara i naselja s početka devedesetih godina 17. veka, kada je Nenadić zapisan kao fiskalna (komorska) pustara. Nenadić se 1702, 1720. i 1740. godine nalazio među pustarama u vlasništvu somborskih graničara. U opisu i proceni koje je 1746. godine načinio upravnik komorskih dobara Franc Jozef Redl, zabeleženo je da godišnji prihod sa Nenadića iznosi 403 forinte i 45 krajcera, a ukupna vrednost pustare procenjena je na 8.085 forinti.

Najstariji popis posednika u Nenadiću sačinjen je 1748. kada su ovde zapisana imanja mahom somborskih bunjevačkih graničarskih porodica Aleksić, Car(ev), Ciprijanov, Cuconja, Čabdarev, Damjanov, Fratrić, Gavranov, Gluvić, Grabin, Gromilović, Jozić, Kekezović, Liščević, Lukačev, Matić, Ostrogonac, Stolišić i Suvajdžija. Neposredno nakon elibertacije posede i salaše u Nenadiću dobile su i porodice Čerčev(ić), Dorotić, Lukić, Mamužić, Palić i Parčetić, kao i srpska porodica Buzadžić, a nešto kasnije (do 1770) u Nenadić je doseljena i bunjevačka porodica Logo.

Detaljna katastarska mapa Nenadića izrađena je 1827. U zapisu na mapi zabeleženo je da u ataru Nenadića građani i stanovnici salaša poseduju 2.587 starih jutara (lanaca) i 1.104 hvata zemlje, da gradska uprava ovde ima četiri jutra i 1.941 hvat, gradsko gubilište („vešala“) zauzimalo je prostor od jednog jutra i 50 hvati, vodotok Mostonge 19 jutara i 842 hvata, gradski pašnjaci prostirali su se na površini od 81 jutra i 1.324 hvata, put za Baju zahvatao je 17 jutara i deset hvati nenadićkog zemljišta, a put za Bezdan dva jutra i 1.831 hvat. Ukupno je, prema katastarskoj mapi, atar Nenadića zauzimao površinu od 2.714 jutara i 1.103 hvata. U popisu vlasnika ovaca na somborskim salašima iz 1835. u Nenadiću je zabeleženo 37 salašara koji su gajili ovce. 

Nisam naišao na podatak koliko danas ima ovaca po salašima u Nenadiću ali u nekim dvorištima pored puta video sam po nekoliko desetina ovih umiljatih životinja koje su veselo blejale i pasle travu.

U jednom od dvorišta ugledao sam neobičan prizor - lutku manekenke ljubičaste kose u prirodnoj veličini koja “gura” bicikl. 

Kapela Blažene Djevice Marije iz 1929.

U Nenadiću dugo nije bilo crkvenih obeležja (jedan kameni krst podigao je 1903. Josip Logo, a drugi je, uz Čatalinski put, podigla 1912. Julija rođ. Paštrović, udova Ivana Stolišića). 

Zavetnu kapelu, posvećenu Blaženoj Djevici Mariji, nenadićki salašari podigli su 1929. na zemljištu koje je darovao Karlo Logo (predanje govori da su prethodno Nenadićani pretrpeli velike štete u nevremenu sa gradom, nakon čega su rešili da podignu kapelicu, dobrovoljnim prilozima ovdašnjih salašara). Ovde se okupljaju na „proštenje“ svi ovdašnji salašari i njihovi gosti na prepodnevnu misu sa procesijom, dok je uveče pripremano poselo ili igranka. Slično kao i na drugim salašima, zvono kapelice zvonilo je u slučaju jačeg nevremena („na oblake“).

Somborski Magistrat nameravao je 1856. da u ataru Nenadića otvori školu, a 1860. požurivao je somborski nadzornik rimokatoličkih škola (sveštenik Josip Parčetić) da škola u Nenadiću počne sa nastavom, pa je za nenadićkog učitelja imenovao Alojzija Vidakovića iz Nemeš Militiča, kaločkog preparandistu. Iz 1862. postoji podatak da je škola krečena (Stana Zegner je primila dve forinte za njeno krečenje). 

Gradske vlasti su od 1865. izdavale u zakup 88 jutara opštinske zemlje u ataru Nenadića i Rančeva, a novac od arende bio je namenjen za unapređenje školstva. Iz iste godine je i podatak da je u Nenadiću podignuta školska zgrada, sa stanom za učitelja, a od 1867. ugovorom je regulisan i smeštaj škole (nalazila se na Dujmovićevom salašu, koji je kasnije kupio Pera Jozić, a te godine privremeni učitelj nenadićki bio je Josip Jakob). Neki nenadićki roditelji opomenuti su 1868. od vlasti zbog neslanja dece u školu, ali su se izgovarali time da su deca slabo odevena i obučena (škola je 1869. g. imala svega 23 učenika). Nenadićki učitelj bio je 1870. Marko Jozić, koji je pisao priloge za „Bunejavčko-šokačke novine“, a od 1876. godine 19 ovdašnje dece učio je, na mađarskom jeziku, Agašton Dorotić. Od 1883. učiteljica u Nenadiću je Sofija Tomić, sa godišnjom platom od 300 forinti, te sa 500 kv. hvati bašte koju je koristila. Nova školska zgrada u Nenadiću izgrađena je između 1925. i 1928. na zemlji koju je darovao Karlo Logo.

Dok okrećem pedale ka Gakovu iz jednog od dvorišta sa radija ili nekog starog gramofona dopiru stihovi slavnog Somborca koji je opevao ovdašnje Bunjevce i salaše: “Pivajte ih još puno godina, vaša j’ grana mala al je fina!”