БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: Ненадић Ту где је некад било вешало данас весело блеје овце

Са леве стране ми остају погони “Сомболеда” и испред мене је табла на којој ћирилицом и латиницом пише - “Ненадић”.

Некадашња пустара, а затим салашко насеље северно од Сомбора најраније се, са овим именом, помиње у попису бачких пустара и насеља с почетка деведесетих година 17. века, када је Ненадић записан као фискална (коморска) пустара. Ненадић се 1702, 1720. и 1740. године налазио међу пустарама у власништву сомборских граничара. У опису и процени које је 1746. године начинио управник коморских добара Франц Јозеф Редл, забележено је да годишњи приход са Ненадића износи 403 форинте и 45 крајцера, а укупна вредност пустаре процењена је на 8.085 форинти.

Најстарији попис поседника у Ненадићу сачињен је 1748. када су овде записана имања махом сомборских буњевачких граничарских породица Алексић, Цар(ев), Ципријанов, Цуцоња, Чабдарев, Дамјанов, Фратрић, Гавранов, Глувић, Грабин, Громиловић, Јозић, Кекезовић, Лишчевић, Лукачев, Матић, Острогонац, Столишић и Сувајџија. Непосредно након елибертације поседе и салаше у Ненадићу добиле су и породице Черчев(ић), Доротић, Лукић, Мамужић, Палић и Парчетић, као и српска породица Бузаџић, а нешто касније (до 1770) у Ненадић је досељена и буњевачка породица Лого.

Детаљна катастарска мапа Ненадића израђена је 1827. У запису на мапи забележено је да у атару Ненадића грађани и становници салаша поседују 2.587 старих јутара (ланаца) и 1.104 хвата земље, да градска управа овде има четири јутра и 1.941 хват, градско губилиште („вешала“) заузимало је простор од једног јутра и 50 хвати, водоток Мостонге 19 јутара и 842 хвата, градски пашњаци простирали су се на површини од 81 јутра и 1.324 хвата, пут за Бају захватао је 17 јутара и десет хвати ненадићког земљишта, а пут за Бездан два јутра и 1.831 хват. Укупно је, према катастарској мапи, атар Ненадића заузимао површину од 2.714 јутара и 1.103 хвата. У попису власника оваца на сомборским салашима из 1835. у Ненадићу је забележено 37 салашара који су гајили овце. 

Нисам наишао на податак колико данас има оваца по салашима у Ненадићу али у неким двориштима поред пута видео сам по неколико десетина ових умиљатих животиња које су весело блејале и пасле траву.

У једном од дворишта угледао сам необичан призор - лутку манекенке љубичасте косе у природној величини која “гура” бицикл. 

Капела Блажене Дјевице Марије из 1929.

У Ненадићу дуго није било црквених обележја (један камени крст подигао је 1903. Јосип Лого, а други је, уз Чаталински пут, подигла 1912. Јулија рођ. Паштровић, удова Ивана Столишића). 

Заветну капелу, посвећену Блаженој Дјевици Марији, ненадићки салашари подигли су 1929. на земљишту које је даровао Карло Лого (предање говори да су претходно Ненадићани претрпели велике штете у невремену са градом, након чега су решили да подигну капелицу, добровољним прилозима овдашњих салашара). Овде се окупљају на „проштење“ сви овдашњи салашари и њихови гости на преподневну мису са процесијом, док је увече припремано посело или игранка. Слично као и на другим салашима, звоно капелице звонило је у случају јачег невремена („на облаке“).

Сомборски Магистрат намеравао је 1856. да у атару Ненадића отвори школу, а 1860. пожуривао је сомборски надзорник римокатоличких школа (свештеник Јосип Парчетић) да школа у Ненадићу почне са наставом, па је за ненадићког учитеља именовао Алојзија Видаковића из Немеш Милитича, калочког препарандисту. Из 1862. постоји податак да је школа кречена (Стана Зегнер је примила две форинте за њено кречење). 

Градске власти су од 1865. издавале у закуп 88 јутара општинске земље у атару Ненадића и Ранчева, а новац од аренде био је намењен за унапређење школства. Из исте године је и податак да је у Ненадићу подигнута школска зграда, са станом за учитеља, а од 1867. уговором је регулисан и смештај школе (налазила се на Дујмовићевом салашу, који је касније купио Пера Јозић, а те године привремени учитељ ненадићки био је Јосип Јакоб). Неки ненадићки родитељи опоменути су 1868. од власти због неслања деце у школу, али су се изговарали тиме да су деца слабо одевена и обучена (школа је 1869. г. имала свега 23 ученика). Ненадићки учитељ био је 1870. Марко Јозић, који је писао прилоге за „Бунејавчко-шокачке новине“, а од 1876. године 19 овдашње деце учио је, на мађарском језику, Агаштон Доротић. Од 1883. учитељица у Ненадићу је Софија Томић, са годишњом платом од 300 форинти, те са 500 кв. хвати баште коју је користила. Нова школска зграда у Ненадићу изграђена је између 1925. и 1928. на земљи коју је даровао Карло Лого.

Док окрећем педале ка Гакову из једног од дворишта са радија или неког старог грамофона допиру стихови славног Сомборца који је опевао овдашње Буњевце и салаше: “Пивајте их још пуно година, ваша ј’ грана мала ал је фина!”