„NACIONALIZAM JE BESMISLEN” (VIDEO, FOTO) ANĐELKA STEVIĆ ŽUGIĆ OTVORENO O PORUCI FILMA KOJI JE ZAPALIO BIOSKOPE: „Za mene to ne treba da bude tema nigde na kugli zemaljskoj”
Ova svadba jeste bila na svim nivoima i uzbudljiva i dinamična i luda i nezaboravna, ali, opet, bez obzira na sve to, na kraju je slavila samo ljubav, priča u intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin glumica Anđelka Stević Žugić, govoreći o novom filmu „Svadba”, koji je, sudeći po reakcijama publike i prvim brojkama gledanosti, ujedinio region.U ovom hrvatsko-srpskom ostvarenju Anđelka tumači sekretaricu ministra spoljnih poslova čiji je sin u vezi sa Hrvaticom.
Zaplet počinje neplaniranom trudnoćom mladog para iz Srbije i Hrvatske i ubrzanim upoznavanjem roditelja, a tajna svadba pokreće lavinu komičnih i napetih situacija. Iako ne voli da se hvali, priznaje da je veliki odziv publike doneo i dozu pritiska, ali veruje da su gledaoce iskreno nasmejali.
– Igrom slučaja u ovom filmu se sve poklopilo. Ne govorim to zato što sam deo projekta, već zato što stvarno tako mislim. Ispostavilo se da je ovo nešto što je ljudima potrebno i kao emocija i kao tema i kao žanr. A kad smo sve spojili, dobili smo nešto jako i kvalitetno. Nama je bilo divno za rad, a očigledno je i publici za gledanje – priča za „Dnevnik” Anđelka Stević Žugić.
Rekli ste u jednom intervjuu: „Ja volim svadbe i vrlo sam zahvalan gost”. Da li je ova filmska, zapravo, najluđa na kojoj ste ikada bili?
– Jeste, da (smeh). Ova svadba je možda najviše tenzije nosila sa sobom, jer se ta veza dvoje mladih u filmu, ispostavilo se, bez obzira što je njihova priča krenula iz ljubavi i pravih pobuda, pretočio u brak iz interesa, kojem su, naravno, kumovali ili šurovali roditelji. I stvarno, mi matori treba da pustimo već jednom ovu omladinu da diktira i radi kako oni misle da treba, jer mi, očigledno, više ne znamo to dobro.
Koliko „Svadba” zapravo govori o razlikama i stereotipima između Srba i Hrvata, a koliko o sličnostima koje delimo?
– Ovaj film uopšte ne priča o razlikama između dve nacije. Što se mene tiče, mi smo zaista isti narod, oduvek sam to tako doživljavala. I pre nego što sam imala iskustva i sa kolegama u radu i u letovanjima u Hrvatskoj, a, pogotovo sada to mislim. Razlikujemo se na istom nivou kao što se u Srbiji razlikuju Novosađani od Požarevljana, Leskovčani od ljudi iz Vranja i slično. To su lepote dijalekta i drugih razlika. Pa svadbeni običaji su drugačiji od sela do sela, je l' tako? Definitivno je, tako što smo oponašali život, jedna od tema bila i to da te nametnute stereotipe, s kojima živimo, razbijemo, razbucamo na jedan najbolji način na svetu, a to je humorom.
Mislite li da upravo kroz jedan duhovit film gledaoci mogu da se suoče sa svojim predrasudama i stereotipima posebno kada se kroz njega obrađuje tema koju svi dobro poznajemo?
– Mislim da je to jedini način na koji možemo da obrađujemo bilo koji temu tog tipa, jer vi kad krenete ozbiljno da posvećujete pažnju nekom nacionalizmu, onda ga nekako uvažavate. Za mene to ne treba nikada da bude tema nigde na kugli zemaljskoj. I na tom nivou smatram da je jedino kroz vic i sprdnju to možemo da obradimo, a namerno kažem sprdnja, iako to kao zvuči pogrdno. To čak nije ni šala, ti moraš da se sprdaš o tome da bi neko ko nacionalizam doživljava kao nešto ozbiljno i važno shvatio da je to sve besmisleno.
Jelena Bajić Jočić izjavila da planira da snimi spinof serije „Azbuka našeg života”, ali kao film. Kada bi vaša junakinja koju igrate u seriji - Sunčica, dobila svoj spinof šta biste voleli da o njoj saznamo?
– Ta uloga je bila jedan „minjončić” pa i nije bilo prostora da se razrađuje bilo šta o njenom životu, tako sam ja i tumačeći taj lik hvatala neki opšti ton koji je bio važan, kao neka protivteža ostalim dvema drugaricama u seriji. Svaka od njih ima neku svoju energiju i način na koji se suočava sa problemima. Mislim da je Sunčica tip koji se zapravo najmanje suočava sa problemom, a njena spoljašnost govori upravo suprotno. I verujem da bi, kao takva, imala i te kakav potencijal i da se svašta tu dešava, što spolja ne možete da vidite. Na kraju krajeva, nažalost imam utisak da u današnje vreme svedočimo strašnoj ekspanziji bolesti zavisnosti, da je to postalo „normalno”. Imam utisak da ljudi koji podlegnu tom putu zapravo beže od suočavanja. Eto, Sunčica bi mogla da bude primer toga, nažalost.
Nisam više Anđelka, sad sam Jeca.
Serija „Radio Mileva” trebalo je da se završi ovom sezonom, ali vi, ipak, nastavljate uskoro sa snimanjem novih epizoda. Koliko je za vas bilo iznenađujuće da serija posle 220 epizoda dobija novi život?
– Moram da priznam da ja nisam imala očekivanja od samog početka. Osim što mi je bila čast, na kraju krajeva, da sam deo takve ekipe. I to je za mene bio jedan ogroman kompliment, kome ja, naravno, nisam mogla da kažem ne. „Radio Mileva” je krenula na mala vrata posle korone. Svi smo bili željni posla i naravno da smo jedva čekali da se desi neki posao. Čini mi se da se posle dugo vremena pojavila serija koja je porodična, koja promoviše lepe porodične, zdrave vrednosti, kojih danas, nažalost, toliko malo ima na televiziji, pogotovo, a i generalno svuda oko nas. Ovo je nešto što mogu da gledaju i deca, roditelji znaju da ne moraju da trče da gase televizor, da prebacaju kanal, da utišavaju i tome slično. Nema lascivnih scena, nasilja, kriminala. Olako shvatam i ja, kao roditelj, to šta nam deca upijaju na Netfliksu i sličnim striming platformama. A „Radio Mileva” upravo pruža jednu sigurnu luku u kojoj svi porodično mogu da se, kao mi i ranije, pred Dnevnik uz crtani i „Bolji život”, okupe i da se iz te lepe energije ode u neku laku noć. Mi jako vodimo računa i pazimo, već poslednjih, ne znam koliko, sezona, da čuvamo te likove, ne damo da ih tako lako potrošimo, da ih prodamo jeftino. Ja imam tu sreću i privilegiju da sam sa svojom ćerkicom često u parkovima i da mi deca prilaze i svi me zovu Jeca (smeh). Pitaju me jesam li ja Jeca iz „Mileve” i da li sam iz Kaluđerice. Nisam više Anđelka, sad sam Jeca.
Mnogi se na pomen vašeg imena odmah nasmeše. Da li ste imali nekad utisak da vam je komedija, po kojoj vas najviše prepoznaju, nekada bila maska u smislu osećaja da ljudi od vas očekuju da ih uvek nasmejete?
– Dobro, to je večita borba. Generalno, postoje oni ljudi koje nazivaju „people pleaser”, oni koji imaju potrebu da ugode drugima. Vaspitavamo i mi našu decu, a i nas su tako vaspitavali, da treba da se nasmejemo, svima, poljubimo, kažemo hvala i slično. Misliš da gradiš neke manire detetu i učiš ga bontonu, a često im namećemo tu obavezu da budu uvek raspoloženi, uvek spremni za bilo čiji pristup, reč, dodir ili što god, što možda i nije tako dobar put u vaspitavanju. Ja baš ovih dana imam te dileme, pošto se moja ćerka brani toga. Ja se nisam branila, ja sam bila taj „people pleaser”. I moj sin je sličan meni u tom kontekstu. To se nekako lepo nadopunilo glumom u komedijama, kroz koje ljudima ulazite u kuće, pogotovo kroz televiziju. Vi ste svako veče s gledaocima od 8 do 9 u njihovim domovima i oni, kad prođu ulicama ili vas sretnu u prodavnici i parku, pa misle da se mi znamo iz kraja, da smo mi komšije, drugari iz škole, da nam deca idu u isti razred, vrtić... I to jeste neka odgovornost da ih ne razočarate, da budete na visini zadatka, da opravdate to što vam oni ukazuju poverenje, ali, s druge strane, to je i strašan kompliment. I, znate, verovatno, žena koja radi u banci ne dobija na svakom drugom koraku toliko ljubavi, nego dobije: „Čekajte, šta ste mi naplatili sada, pa znate koja gužva, ovde je red”. Nju pune tim ružnim, ni krivu, ni dužnu, nekad, je l'? A mene pune, uglavnom komplimentima i ljubavlju. Izdrži se nekada, ako nisi u najboljem raspoloženju, nije to velika cena.
Vladimir Bijelić
