„НАЦИОНАЛИЗАМ ЈЕ БЕСМИСЛЕН” (ВИДЕО, ФОТО) АНЂЕЛКА СТЕВИЋ ЖУГИЋ ОТВОРЕНО О ПОРУЦИ ФИЛМА КОЈИ ЈЕ ЗАПАЛИО БИОСКОПЕ: „За мене то не треба да буде тема нигде на кугли земаљској”
Ова свадба јесте била на свим нивоима и узбудљива и динамична и луда и незаборавна, али, опет, без обзира на све то, на крају је славила само љубав, прича у интервјуу за „Дневников” ТВ магазин глумица Анђелка Стевић Жугић, говорећи о новом филму „Свадба”, који је, судећи по реакцијама публике и првим бројкама гледаности, ујединио регион.У овом хрватско-српском остварењу Анђелка тумачи секретарицу министра спољних послова чији је син у вези са Хрватицом.
Заплет почиње непланираном трудноћом младог пара из Србије и Хрватске и убрзаним упознавањем родитеља, а тајна свадба покреће лавину комичних и напетих ситуација. Иако не воли да се хвали, признаје да је велики одзив публике донео и дозу притиска, али верује да су гледаоце искрено насмејали.
– Игром случаја у овом филму се све поклопило. Не говорим то зато што сам део пројекта, већ зато што стварно тако мислим. Испоставило се да је ово нешто што је људима потребно и као емоција и као тема и као жанр. А кад смо све спојили, добили смо нешто јако и квалитетно. Нама је било дивно за рад, а очигледно је и публици за гледање – прича за „Дневник” Анђелка Стевић Жугић.
Рекли сте у једном интервјуу: „Ја волим свадбе и врло сам захвалан гост”. Да ли је ова филмска, заправо, најлуђа на којој сте икада били?
– Јесте, да (смех). Ова свадба је можда највише тензије носила са собом, јер се та веза двоје младих у филму, испоставило се, без обзира што је њихова прича кренула из љубави и правих побуда, преточио у брак из интереса, којем су, наравно, кумовали или шуровали родитељи. И стварно, ми матори треба да пустимо већ једном ову омладину да диктира и ради како они мисле да треба, јер ми, очигледно, више не знамо то добро.
Колико „Свадба” заправо говори о разликама и стереотипима између Срба и Хрвата, а колико о сличностима које делимо?
– Овај филм уопште не прича о разликама између две нације. Што се мене тиче, ми смо заиста исти народ, одувек сам то тако доживљавала. И пре него што сам имала искуства и са колегама у раду и у летовањима у Хрватској, а, поготово сада то мислим. Разликујемо се на истом нивоу као што се у Србији разликују Новосађани од Пожаревљана, Лесковчани од људи из Врања и слично. То су лепоте дијалекта и других разлика. Па свадбени обичаји су другачији од села до села, је л' тако? Дефинитивно је, тако што смо опонашали живот, једна од тема била и то да те наметнуте стереотипе, с којима живимо, разбијемо, разбуцамо на један најбољи начин на свету, а то је хумором.
Мислите ли да управо кроз један духовит филм гледаоци могу да се суоче са својим предрасудама и стереотипима посебно када се кроз њега обрађује тема коју сви добро познајемо?
– Мислим да је то једини начин на који можемо да обрађујемо било који тему тог типа, јер ви кад кренете озбиљно да посвећујете пажњу неком национализму, онда га некако уважавате. За мене то не треба никада да буде тема нигде на кугли земаљској. И на том нивоу сматрам да је једино кроз виц и спрдњу то можемо да обрадимо, а намерно кажем спрдња, иако то као звучи погрдно. То чак није ни шала, ти мораш да се спрдаш о томе да би неко ко национализам доживљава као нешто озбиљно и важно схватио да је то све бесмислено.
Јелена Бајић Јочић изјавила да планира да сними спиноф серије „Азбука нашег живота”, али као филм. Када би ваша јунакиња коју играте у серији - Сунчица, добила свој спиноф шта бисте волели да о њој сазнамо?
– Та улога је била један „мињончић” па и није било простора да се разрађује било шта о њеном животу, тако сам ја и тумачећи тај лик хватала неки општи тон који је био важан, као нека противтежа осталим двема другарицама у серији. Свака од њих има неку своју енергију и начин на који се суочава са проблемима. Мислим да је Сунчица тип који се заправо најмање суочава са проблемом, а њена спољашност говори управо супротно. И верујем да би, као таква, имала и те какав потенцијал и да се свашта ту дешава, што споља не можете да видите. На крају крајева, нажалост имам утисак да у данашње време сведочимо страшној експанзији болести зависности, да је то постало „нормално”. Имам утисак да људи који подлегну том путу заправо беже од суочавања. Ето, Сунчица би могла да буде пример тога, нажалост.
Нисам више Анђелка, сад сам Јеца.
Серија „Радио Милева” требало је да се заврши овом сезоном, али ви, ипак, настављате ускоро са снимањем нових епизода. Колико је за вас било изненађујуће да серија после 220 епизода добија нови живот?
– Морам да признам да ја нисам имала очекивања од самог почетка. Осим што ми је била част, на крају крајева, да сам део такве екипе. И то је за мене био један огроман комплимент, коме ја, наравно, нисам могла да кажем не. „Радио Милева” је кренула на мала врата после короне. Сви смо били жељни посла и наравно да смо једва чекали да се деси неки посао. Чини ми се да се после дуго времена појавила серија која је породична, која промовише лепе породичне, здраве вредности, којих данас, нажалост, толико мало има на телевизији, поготово, а и генерално свуда око нас. Ово је нешто што могу да гледају и деца, родитељи знају да не морају да трче да гасе телевизор, да пребацају канал, да утишавају и томе слично. Нема ласцивних сцена, насиља, криминала. Олако схватам и ја, као родитељ, то шта нам деца упијају на Нетфликсу и сличним стриминг платформама. А „Радио Милева” управо пружа једну сигурну луку у којој сви породично могу да се, као ми и раније, пред Дневник уз цртани и „Бољи живот”, окупе и да се из те лепе енергије оде у неку лаку ноћ. Ми јако водимо рачуна и пазимо, већ последњих, не знам колико, сезона, да чувамо те ликове, не дамо да их тако лако потрошимо, да их продамо јефтино. Ја имам ту срећу и привилегију да сам са својом ћеркицом често у парковима и да ми деца прилазе и сви ме зову Јеца (смех). Питају ме јесам ли ја Јеца из „Милеве” и да ли сам из Калуђерице. Нисам више Анђелка, сад сам Јеца.
Многи се на помен вашег имена одмах насмеше. Да ли сте имали некад утисак да вам је комедија, по којој вас највише препознају, некада била маска у смислу осећаја да људи од вас очекују да их увек насмејете?
– Добро, то је вечита борба. Генерално, постоје они људи које називају „people pleaser”, они који имају потребу да угоде другима. Васпитавамо и ми нашу децу, а и нас су тако васпитавали, да треба да се насмејемо, свима, пољубимо, кажемо хвала и слично. Мислиш да градиш неке манире детету и учиш га бонтону, а често им намећемо ту обавезу да буду увек расположени, увек спремни за било чији приступ, реч, додир или што год, што можда и није тако добар пут у васпитавању. Ја баш ових дана имам те дилеме, пошто се моја ћерка брани тога. Ја се нисам бранила, ја сам била тај „people pleaser”. И мој син је сличан мени у том контексту. То се некако лепо надопунило глумом у комедијама, кроз које људима улазите у куће, поготово кроз телевизију. Ви сте свако вече с гледаоцима од 8 до 9 у њиховим домовима и они, кад прођу улицама или вас сретну у продавници и парку, па мисле да се ми знамо из краја, да смо ми комшије, другари из школе, да нам деца иду у исти разред, вртић... И то јесте нека одговорност да их не разочарате, да будете на висини задатка, да оправдате то што вам они указују поверење, али, с друге стране, то је и страшан комплимент. И, знате, вероватно, жена која ради у банци не добија на сваком другом кораку толико љубави, него добије: „Чекајте, шта сте ми наплатили сада, па знате која гужва, овде је ред”. Њу пуне тим ружним, ни криву, ни дужну, некад, је л'? А мене пуне, углавном комплиментима и љубављу. Издржи се некада, ако ниси у најбољем расположењу, није то велика цена.
Владимир Бијелић
