Постао и водитељ Хепи телевизије
ОН ЈЕ ПРВИ СРПСКИ ГЛУМАЦ КОЈИ ЈЕ СТИГАО ДО МЕКСИЧКИХ ТЕЛЕНОВЕЛА, ПА СЕ ВРАТИО СВОМ РОДНОМ СЕЛУ! АЛЕКСАНДАР КОЈИЋ одушевио публику представом „Лед”: „То је стварност људи са неизговореном тугом”
Глума је за Александра Којића одувек била природан избор, нешто што је, како је сам рекао, знао и пре него што је умео да објасни зашто.
Данас та прва и најјача љубав води га од позоришне сцене и малих сала широм Србије у којима игра своју монодраму „Лед” до телевизијског студија и јутарњег програма Хепи телевизије, који већ три месеца, петком, суботом и недељом, води заједно са Кристином Дидановић. Одрастао је у селу надомак Смедерева са снажним осећајем припадности и корена, а пут га је водио од студија новинарства, које је заменио глумом на Факултету драмских и филмских уметности у Бијељини, до усавршавања телевизијске уметности на мастер студијама у Мексику, где је постао и први глумац из Србије који је сарађивао са продукцијском кућом „Televisa“. У разговору за „Дневников” ТВ магазин, Александар Којић говори о свом глумачком путу, телевизијском искуству и односима према коренима који га и данас обликују.
И пре јутарњег програма на Хепи ТВ имали сте „излет” у водитељску каријеру на Блиц ТВ. Како вам се допада та ваша нова улога пред камерама. Шта вам је камера тражила другачије у тој улози што није у глуми, а шта је дошло природно?
– Пре свега је тражила рано устајање, у 03.45, на шта и после три месеца покушавам да се навикнем. Никада у животу нисам ни помишљао да ћу радити као водитељ, али се некако све спонтано десило и живот ме је навео на тај пут. Нажалост, кастинга за филмове и серије у данашње време и неколико година уназад нема, тако да ми је рад на телевизији пружио ту „потребу” за камером. Захвалан сам Хепи телевизији на указаном поверењу да водим јутарњи програм и поред те потребе за камером, доказао сам себи да могу да водим један од најзахтевнијих ТВ формата, а природно долази све од тренутка када уђем у студио и када се упале камере и кренемо са програмом јер водитељски посао захтева искреност и опуштеност, а камера све види и додаје неколико килограма (смех).
Ово, ипак, није ваш једини додир са медијима. Две године пре глуме студирали сте и новинарство. Да ли тај „незавршени пут“ данас доживљавате као пропуштену прилику или као искуство које вам се ипак вратило кроз садашњи посао?
– Две године студирања новинарства на Факултету политичких наука ми је заиста донело много тога у животу, поред огромне количине знања, такође и велики број пријатеља и контаката које имам и дан-данас. Не гледам на то као на „незавршен пут” јер је завршен оног тренутка када сам уписао глуму и усмерио се на оно о чему сам маштао целу живот.
На шта прво помислите када зазвони аларм за посао викендом и имате ли уопште времена за неки рани ритуал као водитељ јутарњег програма или вас посао убацује у пету брзину?
– Ја сам тип особе која устаје на први такт аларма, али када сам почео овако рано да устајем због јутарњег програма, морам признати да већ када суботом ујутро звони аларм теже мало устанем. Док ми недељом душа плаче на звук аларма и прво ми продје кроз главу: „Зар данас није понедељак?”Неки посебан ритуал немам, сем тога да од мог Ландола до Београда, до Хепи телевизије одрадим неколико брзалица и одржим концерт у ауту тих 35-40 минута.
Режирали сте монодраму „Лед“ у којој кроз више ликова које играте сами, а најпре кроз младог Миливоја, приказујете живот на селу и борбу са тешком свакодневицом. Зашто вам је било важно да овај комад данас играте у селима и да ли се у тим малим дворанама деси нешто што у позоришту нисте до сада осетили?
– Било ми је важно да „Лед“ дође у села зато што је та прича управо тамо настала и тамо најдубље дише. Живот који Миливоје носи у себи није метафора, то је стварност људи који и данас живе на земљи, са земљом, тишином, тешким радом и често неизговореном тугом. Када играм у малим сеоским дворанама публика не гледа представу са дистанце - они је препознају. Дешава се нека посебна размена: поглед, тишина, уздах, плач, смех. Тамо нема зида између глумца и гледалаца, осећам да играм са њима, а не пред њима. То је нешто врло искрено и посебно јер представа постане интерактивна. А, играти на тим сценама где нико није наступао годинама, деценијама или никада, то је посебна сатисфакција.
Изјавили сте да и сами сведочите чињеници да село данас све више нестаје. Где то у Миливојевој причи највише боли? У ономе што одлази или у ономе што остаје у и са једним младим човеком на селу?
– Највише боли управо у том раскораку између онога што одлази и онога што остаје. У Миливојевој причи нестају људи, обичаји, гласови, чак и нада да ће неко доћи после тебе. А оно што остаје у једном младом човеку на селу често је терет - осећај одговорности према прецима, земљи, кући која памти више живота него што их сада има. Та бол је тиха, није бунтовна, али је упорна. Миливоје не пати само зато што село нестаје, већ зато што он остаје у простору који се празни, покушавајући да пронађе смисао између верности коренима и потребе да преживи као савремен човек. У тој тишини и у тој борби, мени се чини, лежи најдубља рана ове приче. Миливоје на крају монодраме, птицама које оду из гнезда, каже: „Нек је вама са срећом” и то само говори о тој тежини и о томе да је свестан да су чак и птице отишле, а он је остао и остаће. Сам...
За представу „Лед” у руке вам је стигла награда „Чувари културног наслеђа”. Да ли вам је она више потврда да сте на добром путу или обавеза да на том курсу и останете?
– Доживљавам је и као потврду и као обавезу, али можда још више као одговорност. Потврду да је неко препознао искрену намеру и потребу да се бавимо темама које нису увек гласне, али су дубоко важне. А обавезу зато што такве награде подсете да културно наслеђе није нешто што стоји иза стакла, већ нешто што мора стално да се изнова оживљава, преиспитује и преноси. „Лед“ ме је научио да тај пут није комфоран, али јесте смислен, и трудим се да останем на њему не због награда, већ због људи и прича које заслужују да буду испричане и емоција које људи деле са мном на сваком игрању.
Миливоја сте „преселили“ и на друштвене мреже кроз кратке скечеве. Да ли је то више начин промоције или покушај да позориште приближите онима који му ретко прилазе?
– Друштвене мреже су данас место сусрета, нарочито за младе и било ми је важно да Миливоје добије простор и тамо, али без губитка истине и достојанства лика. Ти кратки скечеви нису замена за представу, већ мали прозори кроз које неко може да завири у његов свет и упозна га у свакодневним дешавањима, да види како он реагује, размишља, како се понаша и каквог је става и мишљења. Клипови углавом буду забавни и духовити и, ако то некога подстакне да први пут дође у позориште или да се запита о сопственим коренима и свакодневици, онда је сврха испуњена. Промоција је ту неизбежна, али суштина је у дијалогу и у жељи да позориште остане живо и присутно тамо где су људи.
Први Србин у мексичкој теленовели
Мастер студије похађали сте у Мексико Ситију на универзитету који је под окриљем „Televisa Presenta“. Да имате прилику да заиграте у једној њиховој серији, какву улогу бисте волели да добијете?
– Мене су тамо редитељи углавном видели као заводника, романтика, па верујем да бих такве улоге добијао, иако више прижељкујем да једног дана играм главног негативца па да мало побегнем од себе, што и јесте поента глуме. Универзитет ЦЕА у склопу „Televise”, као и сам директор Еухенио Кобо пружили су ми велику животну прилику, отворена су ми врата „Televise” увек и поред тога што сам био први Србин на мастеру тамо, знам да ћу ускоро бити први Србин који је добио главну улогу у некој теленовели. Живи били па видели!
Држите и школу глуме у којој радите са децом, а недавно сте чак и режирали једну представу у којој су главни глумци управо ваше најмлађе колеге аматери. Колико вам прија рад са децом и да ли је тешко бити им ауторитет?
– Пре свега морам признати да је бити професор у драмској школи и, на крају, и редитељ, за мене био највећи животни изазов до сада. Захвалан сам Центру за културу „Масука” у Великој Плани за ову шансу и свим дивним људима који раде тамо и који су ми несебично помогли, свако у свом домену, да представа „Петар Пан” изгледа како изгледа. Углавном се дечје представе не одиграју ни десет пута, а ми смо већ са овом представом имали неколико гостовања на којима су, како деца тако и одрасли, реаговали позитивно и сви се одушеве колико су моји „Пановци” талентовани, спонтани и присутни на сцени од почетка до краја представе. Искористио бих ову прилику да позовем све заинтересоване школе, вртиће, културне центре да нас контактирају и да се и сами увере у квалитет ове представе и да доживе магију „Петра Пана”. Што се тиче рада са децом, познато је да нема ништа боље од тога и у то сам се уверио, не знам да ли је до тога генерално или до мојих „Пановаца”, али уживам са њима у сваком тренутку. Деца су најискренија створења на свету и увек ме испуне позитивном енергијом.
Коју особину код себе данас највише чувате, јер знате да би се лако могла изгубити и у глумачком и у медијском послу?
– Највише се трудим да сачувам искреност према себи и према ономе што радим. У овом послу врло лако почнеш да се прилагођаваш очекивањима, трендовима и туђим пројекцијама, а да притом изгубиш унутрашњи компас. То ми се једном десило и зато сада само слушам свој осећај и своје срце. Та способност да се запитам зашто нешто радим и да ли у то заиста верујем ми је најдрагоценија. Ако се она изгуби, све остало постаје само форма, а мени је важно да иза сваког лика и сваког изласка пред публику стоји стварна потреба, а не само навика или потреба за видљивошћу.
Владимир Бијелић
