Postao i voditelj Hepi televizije
ON JE PRVI SRPSKI GLUMAC KOJI JE STIGAO DO MEKSIČKIH TELENOVELA, PA SE VRATIO SVOM RODNOM SELU! ALEKSANDAR KOJIĆ oduševio publiku predstavom „Led”: „To je stvarnost ljudi sa neizgovorenom tugom”
Gluma je za Aleksandra Kojića oduvek bila prirodan izbor, nešto što je, kako je sam rekao, znao i pre nego što je umeo da objasni zašto.
Danas ta prva i najjača ljubav vodi ga od pozorišne scene i malih sala širom Srbije u kojima igra svoju monodramu „Led” do televizijskog studija i jutarnjeg programa Hepi televizije, koji već tri meseca, petkom, subotom i nedeljom, vodi zajedno sa Kristinom Didanović. Odrastao je u selu nadomak Smedereva sa snažnim osećajem pripadnosti i korena, a put ga je vodio od studija novinarstva, koje je zamenio glumom na Fakultetu dramskih i filmskih umetnosti u Bijeljini, do usavršavanja televizijske umetnosti na master studijama u Meksiku, gde je postao i prvi glumac iz Srbije koji je sarađivao sa produkcijskom kućom „Televisa“. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin, Aleksandar Kojić govori o svom glumačkom putu, televizijskom iskustvu i odnosima prema korenima koji ga i danas oblikuju.
I pre jutarnjeg programa na Hepi TV imali ste „izlet” u voditeljsku karijeru na Blic TV. Kako vam se dopada ta vaša nova uloga pred kamerama. Šta vam je kamera tražila drugačije u toj ulozi što nije u glumi, a šta je došlo prirodno?
– Pre svega je tražila rano ustajanje, u 03.45, na šta i posle tri meseca pokušavam da se naviknem. Nikada u životu nisam ni pomišljao da ću raditi kao voditelj, ali se nekako sve spontano desilo i život me je naveo na taj put. Nažalost, kastinga za filmove i serije u današnje vreme i nekoliko godina unazad nema, tako da mi je rad na televiziji pružio tu „potrebu” za kamerom. Zahvalan sam Hepi televiziji na ukazanom poverenju da vodim jutarnji program i pored te potrebe za kamerom, dokazao sam sebi da mogu da vodim jedan od najzahtevnijih TV formata, a prirodno dolazi sve od trenutka kada uđem u studio i kada se upale kamere i krenemo sa programom jer voditeljski posao zahteva iskrenost i opuštenost, a kamera sve vidi i dodaje nekoliko kilograma (smeh).
Ovo, ipak, nije vaš jedini dodir sa medijima. Dve godine pre glume studirali ste i novinarstvo. Da li taj „nezavršeni put“ danas doživljavate kao propuštenu priliku ili kao iskustvo koje vam se ipak vratilo kroz sadašnji posao?
– Dve godine studiranja novinarstva na Fakultetu političkih nauka mi je zaista donelo mnogo toga u životu, pored ogromne količine znanja, takođe i veliki broj prijatelja i kontakata koje imam i dan-danas. Ne gledam na to kao na „nezavršen put” jer je završen onog trenutka kada sam upisao glumu i usmerio se na ono o čemu sam maštao celu život.
Na šta prvo pomislite kada zazvoni alarm za posao vikendom i imate li uopšte vremena za neki rani ritual kao voditelj jutarnjeg programa ili vas posao ubacuje u petu brzinu?
– Ja sam tip osobe koja ustaje na prvi takt alarma, ali kada sam počeo ovako rano da ustajem zbog jutarnjeg programa, moram priznati da već kada subotom ujutro zvoni alarm teže malo ustanem. Dok mi nedeljom duša plače na zvuk alarma i prvo mi prodje kroz glavu: „Zar danas nije ponedeljak?”Neki poseban ritual nemam, sem toga da od mog Landola do Beograda, do Hepi televizije odradim nekoliko brzalica i održim koncert u autu tih 35-40 minuta.
Režirali ste monodramu „Led“ u kojoj kroz više likova koje igrate sami, a najpre kroz mladog Milivoja, prikazujete život na selu i borbu sa teškom svakodnevicom. Zašto vam je bilo važno da ovaj komad danas igrate u selima i da li se u tim malim dvoranama desi nešto što u pozorištu niste do sada osetili?
– Bilo mi je važno da „Led“ dođe u sela zato što je ta priča upravo tamo nastala i tamo najdublje diše. Život koji Milivoje nosi u sebi nije metafora, to je stvarnost ljudi koji i danas žive na zemlji, sa zemljom, tišinom, teškim radom i često neizgovorenom tugom. Kada igram u malim seoskim dvoranama publika ne gleda predstavu sa distance - oni je prepoznaju. Dešava se neka posebna razmena: pogled, tišina, uzdah, plač, smeh. Tamo nema zida između glumca i gledalaca, osećam da igram sa njima, a ne pred njima. To je nešto vrlo iskreno i posebno jer predstava postane interaktivna. A, igrati na tim scenama gde niko nije nastupao godinama, decenijama ili nikada, to je posebna satisfakcija.
Izjavili ste da i sami svedočite činjenici da selo danas sve više nestaje. Gde to u Milivojevoj priči najviše boli? U onome što odlazi ili u onome što ostaje u i sa jednim mladim čovekom na selu?
– Najviše boli upravo u tom raskoraku između onoga što odlazi i onoga što ostaje. U Milivojevoj priči nestaju ljudi, običaji, glasovi, čak i nada da će neko doći posle tebe. A ono što ostaje u jednom mladom čoveku na selu često je teret - osećaj odgovornosti prema precima, zemlji, kući koja pamti više života nego što ih sada ima. Ta bol je tiha, nije buntovna, ali je uporna. Milivoje ne pati samo zato što selo nestaje, već zato što on ostaje u prostoru koji se prazni, pokušavajući da pronađe smisao između vernosti korenima i potrebe da preživi kao savremen čovek. U toj tišini i u toj borbi, meni se čini, leži najdublja rana ove priče. Milivoje na kraju monodrame, pticama koje odu iz gnezda, kaže: „Nek je vama sa srećom” i to samo govori o toj težini i o tome da je svestan da su čak i ptice otišle, a on je ostao i ostaće. Sam...
Za predstavu „Led” u ruke vam je stigla nagrada „Čuvari kulturnog nasleđa”. Da li vam je ona više potvrda da ste na dobrom putu ili obaveza da na tom kursu i ostanete?
– Doživljavam je i kao potvrdu i kao obavezu, ali možda još više kao odgovornost. Potvrdu da je neko prepoznao iskrenu nameru i potrebu da se bavimo temama koje nisu uvek glasne, ali su duboko važne. A obavezu zato što takve nagrade podsete da kulturno nasleđe nije nešto što stoji iza stakla, već nešto što mora stalno da se iznova oživljava, preispituje i prenosi. „Led“ me je naučio da taj put nije komforan, ali jeste smislen, i trudim se da ostanem na njemu ne zbog nagrada, već zbog ljudi i priča koje zaslužuju da budu ispričane i emocija koje ljudi dele sa mnom na svakom igranju.
Milivoja ste „preselili“ i na društvene mreže kroz kratke skečeve. Da li je to više način promocije ili pokušaj da pozorište približite onima koji mu retko prilaze?
– Društvene mreže su danas mesto susreta, naročito za mlade i bilo mi je važno da Milivoje dobije prostor i tamo, ali bez gubitka istine i dostojanstva lika. Ti kratki skečevi nisu zamena za predstavu, već mali prozori kroz koje neko može da zaviri u njegov svet i upozna ga u svakodnevnim dešavanjima, da vidi kako on reaguje, razmišlja, kako se ponaša i kakvog je stava i mišljenja. Klipovi uglavom budu zabavni i duhoviti i, ako to nekoga podstakne da prvi put dođe u pozorište ili da se zapita o sopstvenim korenima i svakodnevici, onda je svrha ispunjena. Promocija je tu neizbežna, ali suština je u dijalogu i u želji da pozorište ostane živo i prisutno tamo gde su ljudi.
Prvi Srbin u meksičkoj telenoveli
Master studije pohađali ste u Meksiko Sitiju na univerzitetu koji je pod okriljem „Televisa Presenta“. Da imate priliku da zaigrate u jednoj njihovoj seriji, kakvu ulogu biste voleli da dobijete?
– Mene su tamo reditelji uglavnom videli kao zavodnika, romantika, pa verujem da bih takve uloge dobijao, iako više priželjkujem da jednog dana igram glavnog negativca pa da malo pobegnem od sebe, što i jeste poenta glume. Univerzitet CEA u sklopu „Televise”, kao i sam direktor Euhenio Kobo pružili su mi veliku životnu priliku, otvorena su mi vrata „Televise” uvek i pored toga što sam bio prvi Srbin na masteru tamo, znam da ću uskoro biti prvi Srbin koji je dobio glavnu ulogu u nekoj telenoveli. Živi bili pa videli!
Držite i školu glume u kojoj radite sa decom, a nedavno ste čak i režirali jednu predstavu u kojoj su glavni glumci upravo vaše najmlađe kolege amateri. Koliko vam prija rad sa decom i da li je teško biti im autoritet?
– Pre svega moram priznati da je biti profesor u dramskoj školi i, na kraju, i reditelj, za mene bio najveći životni izazov do sada. Zahvalan sam Centru za kulturu „Masuka” u Velikoj Plani za ovu šansu i svim divnim ljudima koji rade tamo i koji su mi nesebično pomogli, svako u svom domenu, da predstava „Petar Pan” izgleda kako izgleda. Uglavnom se dečje predstave ne odigraju ni deset puta, a mi smo već sa ovom predstavom imali nekoliko gostovanja na kojima su, kako deca tako i odrasli, reagovali pozitivno i svi se oduševe koliko su moji „Panovci” talentovani, spontani i prisutni na sceni od početka do kraja predstave. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve zainteresovane škole, vrtiće, kulturne centre da nas kontaktiraju i da se i sami uvere u kvalitet ove predstave i da dožive magiju „Petra Pana”. Što se tiče rada sa decom, poznato je da nema ništa bolje od toga i u to sam se uverio, ne znam da li je do toga generalno ili do mojih „Panovaca”, ali uživam sa njima u svakom trenutku. Deca su najiskrenija stvorenja na svetu i uvek me ispune pozitivnom energijom.
Koju osobinu kod sebe danas najviše čuvate, jer znate da bi se lako mogla izgubiti i u glumačkom i u medijskom poslu?
– Najviše se trudim da sačuvam iskrenost prema sebi i prema onome što radim. U ovom poslu vrlo lako počneš da se prilagođavaš očekivanjima, trendovima i tuđim projekcijama, a da pritom izgubiš unutrašnji kompas. To mi se jednom desilo i zato sada samo slušam svoj osećaj i svoje srce. Ta sposobnost da se zapitam zašto nešto radim i da li u to zaista verujem mi je najdragocenija. Ako se ona izgubi, sve ostalo postaje samo forma, a meni je važno da iza svakog lika i svakog izlaska pred publiku stoji stvarna potreba, a ne samo navika ili potreba za vidljivošću.
Vladimir Bijelić
