„VIDEĆEMO SLOJ NEŽNOSTI I DOZU LUDILA”! Glumac ČUBRILO ČUPIĆ za „Dnevnik” OTKRIVA SVE O FINALU SERIJE „ZVAĆEŠ SE VARVARA”: „Svi likovi suočavaju se sa svojim senkama”

Publika ga je već zapazila u velikim projektima kao što su „Heroji Halijarda”, „Vreme smrti” i „Mama i tata se igraju rata”, a u novoj seriji ponovo dobija priliku da se prikaže u drugačijem svetlu - ovoga puta tumači Isidora, nespretnog kriminalca koji traga za ljubavlju i smislom. Rođen je u Petrovcu na Mlavi, a posle studija glume u Beogradu, ljubav ga je dovela u Novi Sad, gde danas, dok čeka da krene sa snimanjem novog filma „Hajduci”, živi potpuno rasterećen slave, „kao sav normalan svet”. Na dogovoreni intervju za „Dnevnik” u centar Novog Sada stiže biciklom i uz prijateljski pozdrav, dok privezuje „bajs”, naglašava nam odmah da nema svest o tome koliko je neki projekat u kojem je igrao gledan jer to, kako kaže, nije popularnost koja se dešava preko noći.

– Ne bežim od prepoznatljivosti, ali mi je u neku ruku nepotrebna. Izbegavam je vrlo dobro jer nemam društvene mreže i to me distancira od svega. Imam neku vrstu slobode života koji sam imao i pre te odgovornosti koju popularnost donosi. Ne mogu da kažem da mi ne prija, naravno da prija kada te neko pohvali. Ušao sam pre neki dan u autobus i vozač me je, potpuno neoekivano, pitao šta se dešava do kraja u seriji (smeh). Da radiš nešto, pogotovo kada si mlad, a da za to ne dobijaš nikakvu potvrdu, je loše. Uživam u tome što nisam popularan jer dobijam slobodu da nemam odgovornost – priča nam mladi glumac. 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Contrast Studios (@contrast.studios)

Radoš Bajić je za vas rekao da ste srpski Tom Kruz i da ćete biti i bolji od njega. Da li to pred jednog mladog umetnika stavlja neku vrstu tereta? 

– Ma ne (smeh). To mi je bilo simpatično. Meni je Tom Kruz vrhunski glumac, obožavam ga. Mislim da imam neke njegove karakteristike kao glumca, jer sam vrlo spretan, mogu da padnem, da se okrenem, sve što treba snimam bez kaskadera. Jahao sam konja, a sada sam imao neke vrlo zahtevne scene vožnje i pucnjave. To su vrlo zahtevne scene s kojima neko ko ne voli tu vrstu avanture i rizika ne bi mogao da se uhvati u koštac. Ja sam poprilično siguran u svoje veštine, imam gipko telo. Tu sebe povezujem sa Tomom Kruzom i to mi je super, voleo bih da radim neku jaku avanturu, da skačem po zgradama i da se vratim i padam (smeh).

Kako ste i kada uopšte otkrili glumu? Jeste li od detinjstva želeli da se bavite tom vrstom umetnosti? 

– Ma kakvi. Igrao sam fudbal. Nisam bio neki vrsan fudbaler, ali sam znao da se sapletem, da padnem, da odglumim taj pad (smeh). Najviše sam uživao u tom performansu koji sam nudio gledaocima na terenu (smeh), što i jeste bila neka vrsta scene za mene. Na kraju poslednje godine srednje škole, kada se stvara presija da treba da nastaviš školovanje, ja sam bio poprilično neodlučan, a nisam bio neki ljubitelj škole. Neko mi je spomenuo glumu, ali mi je prva ideja bila da upišem Poljoprivredni fakultet. Na prijemni za glumu sam otišao s mišlju da treba da probam, uopšte nemajući svest o tome šta to sve podrazumeva i koliko ljudi to pokušava da upiše. Lakoća sa kojom sam došao na prijemni na Fakultet dramskih umetnosti je zapravo i olakšala to što sam ja uspeo da se upišem iz prve. Neverovatno. To je neka sreća. 

Sreća je, očigledno, i utisak publike o seriji „Zvaćeš se Varvara” koju ovih dana mnogi komentarišu. U najavi je pisalo da ona otkriva gledaocima šta se to krije u senkama života. Šta biste vi rekli da se krije u senkama Isidorovog života? 

– Svaki od likova suočava se sa svojim senkama i manama koje ih koštaju nečega - života, sreće, ljubavi. Neko je spomenuo da su svi junaci u potrazi za srećom, a ja bih rekao da svi oni zasebno tragaju za ljubavlju. To je nekada prikazano na komičan način, ali kada se ogoli ta komika, koja jeste u osnovi svakog života, dođe se do srži - da je čoveku potrebna ljubav. Pitanje je samo u kom obliku. Da li je to ljubav prema sebi, prema drugom ili ona koja mu je uskraćena u detinjstvu. Videli smo u poslednjoj emitovanoj epizodi da Isidor nema tako dobar odnos sa svojim ocem i da je to ne toliko srećna porodična priča. U tome sam tražio ključ njegovog poriva što traga za nečim. On nije definisao u svojoj glavi za čime traga i zato srlja u pogrešne odluke, koje ga koštaju mira i još mnogo čega, što ćemo videti do kraja serije. Dobra stvar po pitanju tog lika je to što taj kriminal, u koji on ulazi, nije romantizovan. Ničega lepog tu nema. Ipak, svidela mi se punoća života koju on dobija ulaskom u taj rizik za koji se opredili - da ukrade drogu i da uđe u jedan tamni vilajet, jer on ne zna šta treba da radi sa tim. I to je vrlo smešno, zato što nailazi na razne ljude koji ga upućuju na drugačije puteve i on je sve više izgubljen. Na kraju, završiće na mestu gde takvi ljudi završavaju. Eto, otkrio sam vam mali „spojler”. 

Serija je loša ako je svima dobra, jer onda podilazi svima. Draže mi je da naiđem na loš komentar i čujem kritiku. To onda daje jednu raznovrsnost da svako može da sagleda priču iz više uglova, što je super

Upoznali smo ga kao šarmantnog i komičnog, potom kao izgubljenog, a onda i kao tužnog mladića, koji tiho u sebi nosi patnju. Hoće li se do kraja  serije otkriti još neki sloj o njemu? 

– Površinski, njegov odnos prema svetu je manipulatorski i on to vešto koristi, ali mislim da je to njegov odbrambeni mehanizam prema svetu kog se zapravno plaši. Jedini način da ga savlada je da se suoči sa njim. On onda ulazi u nešto što je ekstremno, što je za njega bilo neshvatljavo do tog trenutka. Sve te emocije koje smo do sada videli u epizodama zapravo su posledica toga što se on suočio sa svojim strahom. Do kraja ćemo otkriti možda jedan sloj nežnosti i definitivno jednu dozu ludila koja finalizira celu njegovu izgubljenost, što je neka vrsta igre sa đavolom, koja ga skupo košta i koja ne može ostati bez posledica. 

Izjavili ste da je ovaj scenario „nešto najluđe što ste do sada pročitali” i da vas je prikovao za stolicu. Da li je sada isti utisak vama kao gledaocu? Da li je finalni proizvod na istom tragu? 

– Mislim da je reditelj Dejan Zečević to uradio vrlo dobro i smisleno - kraj svake epizode ostavlja dovoljno napetosti i radoznalosti da odmah poželiš da uključiš sledeću. Raznovrsnost likova i stalna nepredvidivost,  koji se provlače kroz celu seriju, drže pažnju, jer kao gledaoci nikad ne možemo da naslutimo šta sledi, pa nas ta iznenađenja bukvalno „lepe“ za stolicu. Čak i kada neka scena deluje sporije ili nam neki lik nije odmah zanimljiv, već u sledećem trenutku se desi nešto neočekivano što nas zadrži da damo seriji još jednu šansu, a onda i još jednu. Tako postepeno počinjemo da se vezujemo za likove i postaje nam važno kako će se njihove priče završiti. Svi oni za nečim tragaju, i upravo u tome je suština, svaki gledalac može da pronađe bar deo sebe u nekom od njih.

Jeste li se privatno suočili sa nekim strahovima, dilemama ili možda našli neku poveznicu sa likom, dok ste ga gradili? 

– Postao sam svestan koliko i ja umem da budem manipulativan, kao što Isidor to vrlo vešto radi i onda sam rešio sebe da ogolim po tom pitanju. Čovek se konstantno trudi da prevaziđe svoje mane, ponekad ide bolje, ponekad lošije, a ponekad treba vreme ili nešto konkretno da se desi da bi se čovek opametio. Ono što me kod Isidora najviše privuklo je ta volja za životom -  mogao je da ostane u polovičnosti i nezadovoljstvu, ali bira rizik, što je jasan pokazatelj snage i odlučnosti. Za mene je to bilo smelo, jer sam često plašljiv, sklon predosećanjima i strahu, pa je gledanje kako lik odlučuje da kaže „da“ životu, kakav god bio, bilo inspirativno. Dok sam čitao scenario, bio sam i zaluđen Ničeom, njegovom idejom da treba prihvatiti život sa svim padovima i uzvišenjima i reći mu „da“ i kad te smrvi, i kad te spusti, važno je ostati voljen i prihvatiti ga u potpunosti.

Zbog čega Isidor u seriji ima različitu boju očiju? 

– To je idejno i pisalo u scenariju u opisu njegovog lika. Taj detalj simbolizuje njegovu unutrašnju polarnost i dualnost - on se predstavlja različito, ima više lica i nije do kraja iskren ni prema sebi ni prema drugima. Njegova manipulativnost služi kao zaštita i kao maska iza koje se skriva. Druga asocijacija za različitu boju očiju bila mi je istorija umetnosti - na prvoj ikoni Isusa Hrista koja je naslikana lice je prikazano sa blagom asimetrijom, gde različit izraz ili pogled očiju upućuje na njegovu dvostruku prirodu - božansku i ljudsku. Isidorove različite boje očiju menjaju utisak koji lice ostavlja: zeleno oko asocira na hrabrost, surovost i odlučnost, dok plavo donosi blagost i privlačnost. Upravo taj spoj ga čini magnetičnim za druge likove. Žene padaju na njegov šarm. U prvoj epizodi monahinje ga smatraju Isusom koji je pao sa neba. To je jedan simbol očekivanja, zbog čega su oni tu, oni žive u manastiru očekujući sledeći Isusov dolazak.  

Vladimir Bijelić