„ВИДЕЋЕМО СЛОЈ НЕЖНОСТИ И ДОЗУ ЛУДИЛА”! Глумац ЧУБРИЛО ЧУПИЋ за „Дневник” ОТКРИВА СВЕ О ФИНАЛУ СЕРИЈЕ „ЗВАЋЕШ СЕ ВАРВАРА”: „Сви ликови суочавају се са својим сенкама”
Млади глумац Чубрило Чупић ових дана је у фокусу због улоге у жанровски необичној и смелој серији „Зваћеш се Варвара”, која се викендом од 21 час емитује на каналу Суперстар ТВ.
Публика га је већ запазила у великим пројектима као што су „Хероји Халијарда”, „Време смрти” и „Мама и тата се играју рата”, а у новој серији поново добија прилику да се прикаже у другачијем светлу - овога пута тумачи Исидора, неспретног криминалца који трага за љубављу и смислом. Рођен је у Петровцу на Млави, а после студија глуме у Београду, љубав га је довела у Нови Сад, где данас, док чека да крене са снимањем новог филма „Хајдуци”, живи потпуно растерећен славе, „као сав нормалан свет”. На договорени интервју за „Дневник” у центар Новог Сада стиже бициклом и уз пријатељски поздрав, док привезује „бајс”, наглашава нам одмах да нема свест о томе колико је неки пројекат у којем је играо гледан јер то, како каже, није популарност која се дешава преко ноћи.
– Не бежим од препознатљивости, али ми је у неку руку непотребна. Избегавам је врло добро јер немам друштвене мреже и то ме дистанцира од свега. Имам неку врсту слободе живота који сам имао и пре те одговорности коју популарност доноси. Не могу да кажем да ми не прија, наравно да прија када те неко похвали. Ушао сам пре неки дан у аутобус и возач ме је, потпуно неоекивано, питао шта се дешава до краја у серији (смех). Да радиш нешто, поготово када си млад, а да за то не добијаш никакву потврду, је лоше. Уживам у томе што нисам популаран јер добијам слободу да немам одговорност – прича нам млади глумац.
Радош Бајић је за вас рекао да сте српски Том Круз и да ћете бити и бољи од њега. Да ли то пред једног младог уметника ставља неку врсту терета?
– Ма не (смех). То ми је било симпатично. Мени је Том Круз врхунски глумац, обожавам га. Мислим да имам неке његове карактеристике као глумца, јер сам врло спретан, могу да паднем, да се окренем, све што треба снимам без каскадера. Јахао сам коња, а сада сам имао неке врло захтевне сцене вожње и пуцњаве. То су врло захтевне сцене с којима неко ко не воли ту врсту авантуре и ризика не би могао да се ухвати у коштац. Ја сам поприлично сигуран у своје вештине, имам гипко тело. Ту себе повезујем са Томом Крузом и то ми је супер, волео бих да радим неку јаку авантуру, да скачем по зградама и да се вратим и падам (смех).
Како сте и када уопште открили глуму? Јесте ли од детињства желели да се бавите том врстом уметности?
– Ма какви. Играо сам фудбал. Нисам био неки врсан фудбалер, али сам знао да се саплетем, да паднем, да одглумим тај пад (смех). Највише сам уживао у том перформансу који сам нудио гледаоцима на терену (смех), што и јесте била нека врста сцене за мене. На крају последње године средње школе, када се ствара пресија да треба да наставиш школовање, ја сам био поприлично неодлучан, а нисам био неки љубитељ школе. Неко ми је споменуо глуму, али ми је прва идеја била да упишем Пољопривредни факултет. На пријемни за глуму сам отишао с мишљу да треба да пробам, уопште немајући свест о томе шта то све подразумева и колико људи то покушава да упише. Лакоћа са којом сам дошао на пријемни на Факултет драмских уметности је заправо и олакшала то што сам ја успео да се упишем из прве. Невероватно. То је нека срећа.
Срећа је, очигледно, и утисак публике о серији „Зваћеш се Варвара” коју ових дана многи коментаришу. У најави је писало да она открива гледаоцима шта се то крије у сенкама живота. Шта бисте ви рекли да се крије у сенкама Исидоровог живота?
– Сваки од ликова суочава се са својим сенкама и манама које их коштају нечега - живота, среће, љубави. Неко је споменуо да су сви јунаци у потрази за срећом, а ја бих рекао да сви они засебно трагају за љубављу. То је некада приказано на комичан начин, али када се оголи та комика, која јесте у основи сваког живота, дође се до сржи - да је човеку потребна љубав. Питање је само у ком облику. Да ли је то љубав према себи, према другом или она која му је ускраћена у детињству. Видели смо у последњој емитованој епизоди да Исидор нема тако добар однос са својим оцем и да је то не толико срећна породична прича. У томе сам тражио кључ његовог порива што трага за нечим. Он није дефинисао у својој глави за чиме трага и зато срља у погрешне одлуке, које га коштају мира и још много чега, што ћемо видети до краја серије. Добра ствар по питању тог лика је то што тај криминал, у који он улази, није романтизован. Ничега лепог ту нема. Ипак, свидела ми се пуноћа живота коју он добија уласком у тај ризик за који се опредили - да украде дрогу и да уђе у један тамни вилајет, јер он не зна шта треба да ради са тим. И то је врло смешно, зато што наилази на разне људе који га упућују на другачије путеве и он је све више изгубљен. На крају, завршиће на месту где такви људи завршавају. Ето, открио сам вам мали „спојлер”.
Серија је лоша ако је свима добра, јер онда подилази свима. Драже ми је да наиђем на лош коментар и чујем критику. То онда даје једну разноврсност да свако може да сагледа причу из више углова, што је супер
Упознали смо га као шармантног и комичног, потом као изгубљеног, а онда и као тужног младића, који тихо у себи носи патњу. Хоће ли се до краја серије открити још неки слој о њему?
– Површински, његов однос према свету је манипулаторски и он то вешто користи, али мислим да је то његов одбрамбени механизам према свету ког се заправно плаши. Једини начин да га савлада је да се суочи са њим. Он онда улази у нешто што је екстремно, што је за њега било несхватљаво до тог тренутка. Све те емоције које смо до сада видели у епизодама заправо су последица тога што се он суочио са својим страхом. До краја ћемо открити можда један слој нежности и дефинитивно једну дозу лудила која финализира целу његову изгубљеност, што је нека врста игре са ђаволом, која га скупо кошта и која не може остати без последица.
Ускоро у лику монаха у новом филму
Снимали сте филм „Чувар иконе Светог Ђорђа”. Kакав вам је лик поверен?
– Играм младог монаха, Методија, који долази на Kосово и добија епархију. Добија задужење да обнови један црквени живот на Kосову у целој пометњи која се дешава између Срба и Албанаца. Филм има неку врсту идеологије, али мој лик је врло одстрањен од свега тога и доноси једну светлу страну. Видео сам једну лепу прилику да тај лик доноси наду и да превладава цео сукоб који постоји по питању идеологија, држава, религија и свих површних ствари које су сувишне јер човек не примећује човека, јер жели да га уоквири у неке фасцикле које би њему олакшале да спозна себе.
Изјавили сте да је овај сценарио „нешто најлуђе што сте до сада прочитали” и да вас је приковао за столицу. Да ли је сада исти утисак вама као гледаоцу? Да ли је финални производ на истом трагу?
– Мислим да је редитељ Дејан Зечевић то урадио врло добро и смислено - крај сваке епизоде оставља довољно напетости и радозналости да одмах пожелиш да укључиш следећу. Разноврсност ликова и стална непредвидивост, који се провлаче кроз целу серију, држе пажњу, јер као гледаоци никад не можемо да наслутимо шта следи, па нас та изненађења буквално „лепе“ за столицу. Чак и када нека сцена делује спорије или нам неки лик није одмах занимљив, већ у следећем тренутку се деси нешто неочекивано што нас задржи да дамо серији још једну шансу, а онда и још једну. Тако постепено почињемо да се везујемо за ликове и постаје нам важно како ће се њихове приче завршити. Сви они за нечим трагају, и управо у томе је суштина, сваки гледалац може да пронађе бар део себе у неком од њих.
Јесте ли се приватно суочили са неким страховима, дилемама или можда нашли неку повезницу са ликом, док сте га градили?
– Постао сам свестан колико и ја умем да будем манипулативан, као што Исидор то врло вешто ради и онда сам решио себе да оголим по том питању. Човек се константно труди да превазиђе своје мане, понекад иде боље, понекад лошије, а понекад треба време или нешто конкретно да се деси да би се човек опаметио. Оно што ме код Исидора највише привукло је та воља за животом - могао је да остане у половичности и незадовољству, али бира ризик, што је јасан показатељ снаге и одлучности. За мене је то било смело, јер сам често плашљив, склон предосећањима и страху, па је гледање како лик одлучује да каже „да“ животу, какав год био, било инспиративно. Док сам читао сценарио, био сам и залуђен Ничеом, његовом идејом да треба прихватити живот са свим падовима и узвишењима и рећи му „да“ и кад те смрви, и кад те спусти, важно је остати вољен и прихватити га у потпуности.
Због чега Исидор у серији има различиту боју очију?
– То је идејно и писало у сценарију у опису његовог лика. Тај детаљ симболизује његову унутрашњу поларност и дуалност - он се представља различито, има више лица и није до краја искрен ни према себи ни према другима. Његова манипулативност служи као заштита и као маска иза које се скрива. Друга асоцијација за различиту боју очију била ми је историја уметности - на првој икони Исуса Христа која је насликана лице је приказано са благом асиметријом, где различит израз или поглед очију упућује на његову двоструку природу - божанску и људску. Исидорове различите боје очију мењају утисак који лице оставља: зелено око асоцира на храброст, суровост и одлучност, док плаво доноси благост и привлачност. Управо тај спој га чини магнетичним за друге ликове. Жене падају на његов шарм. У првој епизоди монахиње га сматрају Исусом који је пао са неба. То је један симбол очекивања, због чега су они ту, они живе у манастиру очекујући следећи Исусов долазак.
Владимир Бијелић
