Води емисију у тандему са Бошком Јаковљевићем
ТЕК САМ СА 24 ГОДИНЕ ИМАЛА УТИСАК ДА САМ НА ПРАВОМ ПУТУ! ВОДИТЕЉКА АНА ШУПИЋ присетила се својих почетака на ТВ па проговорила о УТИЦАЈУ ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА: „Засипају нас успешним, пребогатим животима”
У телевизијском простору у којем је темпо у потрази за информацијама немилосрдан, а пажња гледалаца све краћа, водитељка Уна ТВ Ана Шупић делује као неко ко свој пут гради стрпљиво и без пречица.
Иако је каријеру започела далеко од студија и камера, управо ју је рад иза сцене, у свету односа с јавношћу, готово случајно довео пред објективе и усмерио ка телевизији, на којој је, како ће се касније показати, пронашла себе. Од првих корака у информативном програму и упознавања са телевизијом кроз свакодневне форме, па све до рада у емисијама које су обележиле мале екране попут „Жикине шаренице” и шоу програма „Хајде да се волимо”, Ана је постепено градила препознатљив стил. Доласком на Уна телевизију тај стил добија простор у којем се најприродније развија и то у емисији „Поподне“, коју данас води у тандему са Бошком Јаковљевићем радним данима од 17 часова. Управо у њиховом партнерству и формату који прати ритам свакодневице, „Поподне“ је добило нову енергију и постало место разговора о темама, људима и причама које живимо, без потребе да се стварност улепшава или поједностављује. У разговору за наш лист, Ана Шупић говори о повратку у ритам живог програма, снази партнерства пред камерама, избору тема које охрабрују, али и о притисцима савременог доба, младима који траже своје место и луксузу искљученог телефона.
После краће паузе 19. јануара враћате се пред гледаоце новим издањима емисије „Поподне“. Умете ли заиста да се искључите током одмора или „ручна“ никада није до краја повучена када је медијски посао у питању?
– Ручна се у мом случају не користи (смех), ми који радимо овај посао знамо да нема опуштања, све време смо у погону, ако ништа друго, читамо и пратимо све вести и шта се дешава, како у свету тако и код нас, стога смо само у леру и чекамо да убацимо у брзину и додамо гас. Шалу на страну, пауза у емитовању ми је пријала, али већ после 5-6 дана сам схватила да ми недостаје тај адреналин пред лајв и да једва чекам наставак сезоне.
Емисију „Поподне“ водили сте и током претходних сезона, а данас вам је телевизијски партнер Бошко Јаковљевић. Колико је он унео промену у овај формат, а колико је вас лично променио рад са њим?
– Он је човек коме је енергија друго име и много ми је драго што је несебично дели са мном. Искрено, тек сада са ове дистанце примећујем колико се тога променило његовим доласком, потпуно другачије функционишемо као тим, на другачији начин се нас двоје припремамо за свако гостовање, много је више спонтаности. Велика је разлика у томе да ли сте пред камерама сами или имате партнера, са којим морате бити у синергији, а ми смо то лако постигли.
Које теме вас у „Поподневу“ истински радују, а које вас професионално највише исцрпљују, чак и када знате да су важне?
– Увек ме радују светли примери који нас окружују, млади људи који имају шта да покажу, успеси које нижу и приче које охрабрују, а нема баш тема које ме исцрпљују. Евентуално, исцрпљује ме количина информација, а ми се трудимо да увек истражимо до детаља. Умногоме то зависи и од самог саговорника, некада и тешка тема прође са лакоћом уколико наспрам себе имате праву особу. Од многих тема се направи баук само из разлога што су теже или компликованије за разумети, али ми заиста успевамо да нађемо госте који ће сваку тему приближити и нама и гледаоцима на начин да су потпуно јасне и прецизне.
Где је за вас граница компромиса у медијима и да ли је било тренутака када сте радије одустајали од прилике да бисте сачували себе и своје принципе?
– Имала сам доста среће по том питању, једноставно сам одбијала сарадње које нису у складу са вредностима којима се водим и не гледам на њих као било какво одустајање, већ као прилику да живим и радим како желим. Отуд и толика моја радост и љубав према овом послу, сигурно је било неких мини компромиса, мада, ево, не могу ни да их се сетим, али оно што засигурно знам је да није било одступања од мојих принципа.
У времену када је све гласније, брже и провокативније, да ли вам је теже да останете верни себи или сте научили да баш у томе лежи ваша снага?
– Није ми теже, верујем да су људи већ сити тог провокативног и гласног манира и мислим да никада нисам била сигурнија у исправност одлуке да се водим оним што сам и по природи и по кућном васпитању.
Шта вам је својеврсно лутање током школовања донело као предност у послу којим се данас бавите и да ли бисте рекли да вас је рад ван телевизије обликовао као водитељку?
– Јесте ме обликовало сигурно и то не само као водитељку већ и као личност, јако сам била несрећна и неснађена кроз то лутање, рано сам почела да радим па нисам лутала само кроз школовање и факултете већ и кроз различите послове и бранше. Нисам могла да замислим себе и свој живот у будућности тако, као Дан мрмота, већ сам знала да морам да пронађем нешто што ме чини срећном и испуњава ме и, на срећу, успела сам, тек сам са 24 године имала утисак да сам на правом путу, до тада је било прилично фрустрирајуће. Остала ми је та истрајност и вера у сопствени осећај који ослушкујем и данас.
Шта бисте данас поручили младима који осећају притисак да већ са двадесет година морају да знају све одговоре и да се остваре на свим пољима?
– Ово је можда и најтеже питање јер познајем осећај. Поручила бих им да буду храбри да истражују, да дају себи времена, да се не боје и не очајавају, да буду храбри и одупру се ставовима старијих генерација, јер њихов пут је различит, као и време. Данас је горе него када сам ја одрастала. Сада имамо тај терор са друштвених мрежа који нас засипа успешним, пребогатим, оствареним животима. И јасно је да их прогања тај осећај да касне, мој једини савет је да раде на себи у сваком смислу, звучи као клише, али заиста то је једино што у животу може да ти допринесе и да одговоре на многа питања.
У медијима вас често представљају као изузетно лепу и атрактивну жену. Како ви доживљавате лепоту у друштву које од жена тражи да стално буду „савршене“ И да ли сте икада осећали притисак да морате да оправдате тај имиџ?
– Ја сам жена ослобођена притисака (смех), изгледам тако како изгледам, то је више заслуга мојих родитеља него мене, далеко сам од савршене и не покушавам да то будем. Имам дане када ми апсолутно није до сређивања и да није посла вероватно бих те дане проводила у пиџами и без шминке и то је сасвим у реду. Не посматрам себе кроз ту призму и не оптерећујем се. Ево, месецима нисам ни тренирала, све радим како ми прија и у зависности од тренутка.
Како изгледа једно ваше идеално поподне када камере нису упаљене?
– Идеално поподне увек би ми било оно проведено на реци уз добру музичку плејлисту и чашу вина. Обожавам воду и сваки слободан тренутак бих проводила тамо, а још ако су са мном људи које волим - то је све што бих пожелела.
Шта вам данас представља прави луксуз, онај који нема везе са послом, обавезама и очекивањима других?
– Искључен мобилни телефон - то нисам имала више од десет година, што због породице, што због посла, али тај луксуз да се угасиш на неколико сати и да си доступан само себи ми је невероватан у данашње време. Волела бих и да се мало опустим и научим да не морам све да држим под контролом, али то остављам да дође са годинама које су преда мном.
Владимир Бијелић
